Kada bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan

Kada bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan, dijelio bih imetak drage volje, najljepše što mogu. Sadaku bi davao tajno a zekat javno. Kada bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan, obišao bih svu rodbinu i zatražio halala za sve ove godine u kojima sam ih zaboravljao i nisam održavao rodbinske veze. Pomogao bih ih imetkom ako im je potrebno, jer po hadisu sadaka rodbini je vrijednija. Od svega, najviše bih vremena proveo sa svojim roditeljima, jer nisam do sad. Hodao sam i svako drugi je bio preči od njih.

Birao bih najljepše riječi da im kažem kao što biram hranu. Možda bih svojoj majci stavio zalogaj usta prvi i posljednji put u životu jer to nikad do sad nisam uradio. Zasigurno, zadnji dan svog Ramazana proveo bih sa svojom porodicom da im oporučim da ne umiru osim kao muslimani, i da čuvaju moj obraz poslije smrti. Kada bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan u životu, otišao bih zadnju trećinu u itikaf, jer od Dunjaluka srce mi je postalo tvrdo. Nekako sve mi je bilo usput. Namaz mi je bio usput, Kur’an mi je bio usput. Ono što sam učio bilo bi najčešće u autu. Spominjao sam sve druge, samo Allaha rijetko ili najmanje.

Kada bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan, požurio bih svom Gospodaru sa iskrenim pokajanjem, naročito na kraju mjeseca. Ne bih se usudio najmanji grijeh učiniti. Televizor ne bih nikako palio, kanio bih se telefona i društvenih mreža jer kako da uništim svaki onaj namaz u džematu koji sam proveo, i svako ono stajanje u prvom safu, svako učenje Kur’ana, i dugo stajanje na noćnom namazu? Zar da sada na kraju namaza gledajući u haram to sve srušim? Na kraju Ramazana bi se zasigurno pokajao Uzvišenom Allahu. Molio bih Ga za primljenu tevbu i lijepo završnicu. Molio bih Ga da mi Ramazanski Bajram učini mojim najsretnijim danom, da odem svome Gospodaru a da mi se kaže “A ti o smirena dušo vrati se svom Gospodaru zadovoljna i On stobom zadovoljan.” Kad bih znao da je ovo moj zadnji Ramazan, tako bih postupio.