Nakon što se udala vratila se majci…

Trag skorene krvi na njenoj bluzi vrištao je da nešto ne valja. – Udarcem mi je izbio zub, reče. – A što te udario? Upita mater. – Nije valjda iz čista mira, tek tako? Znam ja tebe, šćer si mi. Ođe, evo ođe sam te nosila, govorila je pritiskajući šakama već godinama jalovu utrobu. – Ali, morala si ga nečim izazvat’. Niko haman normalan neće dić ruku na ženu, uz to još i trudnu, ako nije nečim isprovociran. Zato, govori šta si mu napravila, zapovijedi mater povišenog glasa. – Govori!! – Ništa mama, Allaha mi. Kasnio je sa posla i ručak se ohladio, znaš da ne voli da jede hladno. – A nisi mogla – nastavi mater – podgrijati. Pa kad je jadan i umoran već doš’o sa posla da bar jede ko čoek? Jer to je on tebi, čoek. Zapamti to. On je glava kuće. Znaš kako se kaže; teško onom kokošinjcu u kojem koke kukuriču? – Ali, ništa mu nisam rekla…

– Začepi. Idi, umij se i vrati se svojoj kući ko da ništa nije bilo. Hajd sad, idi. Šćer poge glavu i ne gledajući u mater prošapta; – Ja se majko tamo ne vraćam. Hoću da se razvedem. Ne znaš ti njega… i ponovo briznu u plač. Majku ko majku zabolješe suze djeteta te je zagrli mlako i kroz suze reče; – Nemoj sine, sramota je. Šta će komšiluk reć’? Zvat’ će te raspuštenicom a to dijete koje nosiš kopiletom. Jel to hoćeš? Tim riječima otpravi mater svoju šćer nazad mužu.

Nije prošlo dugo, kadli se na vratima opet pojavi uplakana mlada. Taj put nije joj izbio zub. Nije je ni udario. Gurnuo je niz stepenice, pa nek se udara sama đe hoće. I ona i ono kopile koje nosi. – Baš tako je reko’? – upita stara. – Haman tako majko. I ja se njemu više ne vraćam. – A đe se misliš vratiti? Ođe? Meni i babi na grbaču pa da nam se cijeli komšiluk smije? Ne more. Idi, umij se i vrati se svojoj kući. Svom čoeku. Proći će njega ta huja. Svi muški su ti taki. Smirit će se čim mu rodiš sina. Viđet ćeš, spominjat ćeš ti mene, zapamti kad ti kažem. Znam ja najbolje. Teška srca posluša, jadna, opet mater i vrati se svom dželatu kao da ništa pod milim Bogom nije bilo. Za tri dana joj je jednim udarcem izbio još dva zuba jer je drhtavim rukama prosula fildžan kahve na njegovu nogu. – Kučko, opekla si me, namjerno to radiš. BUM.

Treći put nije otišla da traži pomoć matere. Treći put, sva slomljena i uplakana stala je na most, sklopila oči, zagrlila stomak i skočila u nabujalu rijeku. Na dženazi, masa muškaraca klanjala je dženazu. U prvom safu, on, ožalošćeni muž žene koja je “skrenula s pameti”. Jadnik, šaputao je komšiluk, i dijete mu ludača odvede u smrt. Nikad dženneta očima ne viđela. Pu, sramota… Kleli su i proklinjali. Viđoh joj mater poslije dženaze. Kleknula je na svjež mezar i plakala čupajući sebi kosu. Htjedoh joj prići i reći; – Nemoj ženo, sramota je. Šta će narod reć’?

NAROD ĆE UVIJEK NEŠTO REĆI…