Kako je nepoznati čovjek obradovao brata koji se osamio da uči Kur’an

Sinoć nakon što smo klanjali jaciju namaz okrenem se i vidim nekog čovjeka, ušao u džamiju i traži nekog pogledom. Stariji muškarac, arap u 50-tim godinama. Priđem mu i pitam ga šta mu treba i kaže mi da traži jednog brata i reče mi njegovo ime i da ga je vidio na akšam namazu. Dogovorili su se da se nađu na jaciji ali ga tu nije našao. Pošto sam znao svu braću koja su bila unutra znao sam da nema nijedan koji se tako zove pa sam ga upitao da mi malo detaljnije opiše koga traži. Rekao je da zna samo njegovo ime, da je mlađi momak i da ga je vidio kako se osamio i učio kuran.

Čim je izgovorio zadnju rečenicu, odmah sam znao o kome se radi. Uzeo sam mobitel i pokazao sam mu sliku od tog brata i on ga je prepoznao. Inače, ko god zna ovog insana, zna da mu je učenje Kur’ana nešto najdraže u životu tako da nisam imao nikakve dileme da je riječ o njemu. Ono što desilo nakon našeg razgovora me ostavilo bez teksta. Rekao mi je da ga poselamim i da mu dam nešto jer on nema vremena i mora da ide da ne zakasni na let. Iz džepa je izvadio veliku gutu novca (rijeć je o četverocifrenom broju) i dao mi je da mu ja dam, iz razloga što ga je dirnula ljubav ovog brata prema učenju Kur’ana. Odmah nakon tog je otišao i nisam ga više vidio.

Ibret je što je brat baš tu noć, kako sam kaže odlučio sve u životu ostaviti sa strane i doći tu da ga niko ne vidi da ponovi suru koju hifza i baš tu ga Allah počasti na taj način.

Allahu ekber !

“i opskrbit će ga odakle se i ne nada; onome koji se u Allaha pouzdaje, On mu je dovoljan. Allah će, zaista, ispuniti ono što je odlučio; Allah je svemu već rok odredio.” (Sura Et-talak, 3. ajet)

Izvor: Faris Dugalić