Mnogi od nas nisu svesni blagodati koje nam Allah pruža, a još gore je to što nismo ni zahvalni na svim tim blagodatima. Estagfirullah, estagfirullah, Allahu dragi smiluj nam se, smiluj nam se i oprosti nam našu nemarnost, jer zaista smo nemarni i zaista Ti se ne možemo nikada odužiti za ono što nam pružaš. Da celi svoj dunjalučki život provedemo na sedždi hvaleći Te, ne bi ni približno bilo dovoljno.

 

Mesec Allahove milost, gost koji nam dolazi samo jednom godišnje, dolazi da nam pomogne i olakša nam, učvrsti nas i popravi nam stanje, dolazi da nam pokupi loša dela i daruje prilike za ona dobra koja su teška na mizanu, koja se u ovom mesecu vrednuju mnogo više nego u bilo kojem drugom mesecu u toku godine. Prilika da preispitamo svoj iman, svoju vezu sa Allahom, svoju želju za Džennetom, svoju ljubav prema Uzvišenom. Prilika da sagledamo svoj odnos prema najlepšoj knjizi koja nam je darovana, Kur’anu.

 

Zastani i odgovori sebi na pitanje šta te to tačno sprečava da konačno naučiš te harfove kojih uopšte nema tako puno, da konačno možeš čitati iz Allahove knjige, da konačno možeš učiti Njegove reči? Šta te to sprečava da konačno naučiš klanjati, da konačno ustališ svoj namaz, ili pak da se pokriješ? Reci sebi šta je to što te zaista ometa u tome i budi iskren prema sebi, ne razmišljaj tuđom glavom već svojom, odgovori sebi na pitanje šta je zaista pravi razlog da ovo ne ispuniš. Nemoj se vaditi na to da nemaš vremena, bar ne u ovo doba kada nam je izolacija obavezna, kada smo sprečeni svakako da vreme provedemo igde osim kod kuće. Šta te to sprečava da kreneš putem hifza, šta te to sprečava da postaneš verski obrazovaniji, da naučiš koji novi propis i nešto iz šerijata, da naučiš nešto o svom Gospodaru, da naučiš makar Njegovih 99 najlepših imena. Reci iskreno, koje opravdanje imaš sada ako je do sad bilo nemanje vremena?!

 

Ko ti garantuje da ćeš sledeći Ramazan uopšte dočekati, ma ko ti garantuje da ćeš sledeću sedmicu dočekati ili pak da ćeš se sutra probuditi i ustati iz postelje? Imaš li dokaz da ćeš sutra biti zdrav kao što si danas? Znaš li da je melek Smrti upravo kraj tebe prošao i drugom otišao? Šta ako si sledeći ti na tom spisku, šta ako tvoje odgađanje obaveza prema Gospodaru Arša istekne i više nemaš prilika za njihovo ispunjenje?! Imaš li hrabrosti da staneš ispred Allaha i kažeš “nisam imao vremena“ a dobro znaš da jesi, i te kako jesi, samo je stvar u tome što nisi poželeo da svojoj duši kažeš “ne”, da joj se suprotstaviš, nisi poželeo da se suočiš sa njom i teraš je na pokornost Vladaru nebesa i zemlje. I ne krivi šejtana već pogledaj dobro svoju dušu, preispitaj je i priupitaj neke stvari, i budi iskren i realan sa njom.

 

Jeste li svesni blagodati vi koji ste rođeni u muslimanskim porodicama, odrasli u islamskim sredinama, sa džamijom odmah tu u ulici? Znate li koliko nas nikad uživo ezan čulo nije, znate li koliko nas je tužno zbog toga, koliko nas bi volelo da makar jednom oseti slast džemata i klanjanja u Allahovoj kući? Jeste li svesni blagodati koje imate ili vam možda te “sitnice” ne predstavljaju ništa?! Znate li koliko nas još uvek nije dočekalo ni iftar ni sehur s nekim, koliko nas se probudi i krišom klanja i moli Gospodara da nekad konačno oseti tu lepotu? Koliko nas bi volelo da s nekim može podeliti obrok, s radošću zaposti i s radošću nahraniti drugog postača. Pitam sada, jeste li svesni te blagodati koja vam je darovana?!

 

Džamija ti je odmah tu na par koraka, a ti u nju ne ideš, ezan te poziva na namaz, na spas, ali ga ti ne čuješ, Kur’an ti je na policama, ali ga ti ne vidiš, Allah te zove Sebi, ali ti okrećeš glavu na drugu stranu. A onda se pitaš zašto ti je život prazan i neispunjen i zašto nemaš mira?! Da li zaista želiš odgovor na to pitanje ili pak zavaravaš sebe i zapravo ni ne želiš odgovor? Znaš li koliko nas ne može ni zagrliti neku svoju sestru ili brata u islamu, ne može jer su predaleko, jer su možda na drugom kraju sveta, drugom kraju države, jer su udaljeni kilometrima i kilometrima, jedino što može je čuti glas i radovati se svakom novom razgovoru kraj telefona.

 

Teško ti je otići do najbližeg mesdžida, teško ti je otići na predavanje nekog daije u tvom gradu, teško ti je otići i zamoliti nekog da te poduči sufari i uživo te saslušati i pomoći ti, teško ti je ispostiti Ramazan i odreći se jela i pića zarad svog Gospodara, teško ti je pokriti svoje telo i sačuvati se zlih i prljavih pogleda, teško ti je dnevno učiti samo jedan ajet. Zaista? Je l’ stvarno teško? Ili ti je možda samo lakše da kažeš da je šejtan l.a. kriv za sve. A seti se da će on na Sudnjem Danu reći: “Ali, ja nisam nikakve vlasti nad vama imao, samo sam vas pozivao i vi ste mi se odazivali; zato ne korite mene, već sami sebe, niti ja mogu vama pomoći niti vi možete pomoći meni.“ (14:22)

 

Znaš li koliko je značajno sve ovo navedeno za nekog ko nema nikakvu podršku, ničiju, ko je sam u svemu tome, a ipak se trudi radi svog Gospodara, trudi se radi Njegovog zadovoljstva, da bi se Njemu približio i da bi stekao naklonost svog Rabba, da bi bar malim delićem uspeo da se zahvali kroz svoja dela za poklonjenu Uputu.

 

Koliko je nas reklo pa izgubilo porodicu i najbliže zbog njihovog saznanja o našem prelasku na islam, a koliko nas još uvek vešto krije sve to i plaši se gubitka svojih voljenih, pa smišlja možda razne načine kako da sačuva din, ali u isto vreme nije spremno da se suoči sa svojim najbližima. Uz sve to ipak se trudi i bori na Allahovom putu, stiče znanje i Allaha moli za izlaz.

 

Znate li koliko osoba dnevno samo prelazi na islam širom sveta?! Znate li koliko dobijamo sestara i sa zapada koje uviđaju lepotu islama, koje shvataju da im nametnuti standardi i lažna obećanja ne nude ništa drugo do propast?! Ove sestre su pravi borci na Allahovom putu, niste možda ni svesni kakav džihad one vode, sa sobom, svojim nefsom, šejtanom, roditeljima, prijateljima, okolinom. Niste možda čak ni svesni koliko problema se može nametnuti i stvoriti takoreći “niotkuda“. Nekih se roditelji odriču u potpunosti kada saznaju, pa sestre ostaju prepuštene samoj sebi i Allahovoj milosti. Neke žive pod takvim okolnostima da svakog dana dana strahuju za svoj život, a neke roditelji pak vode kod psihijatra pokušavajući da ih “izleče”. Znate li koliko puno nas je ipak stavilo Allaha na prvo mesto i pokorilo Mu se u potpunosti.

 

Ako je farz pokriti svoje telo, koga čekaš sestro da to učiniš? Opravdavaš sebe da ti roditelji brane?! Šta da kažemo mi koje smo ostale bez ičije podrške, bez roditelja zbog islama, ne samo zbog marame, a ipak smo Allahov zakon prihvatile i ispunile svoju dužnost! Možda ti je opravdanje društvo? Hoće li to društvo s tobom u kabur? Ne, neće, bićeš tamo potpuno sama, a zamisli, Rabbu ćeš ipak pokrivena otići, ali u belim ćefinima, s tim što neće biti to što si sad pokrivena značajno jer nisi za života htela ispuniti svoju dužnost. A zamisli, mi smo skoro sve takođe ostale bez društva, bez ijedne prijateljice, i hvala Allahu na tome, jer je društvo vernika još jedna od blagodati u nizu. Zato, udalji se od svakog ko te poziva na put večne vatre i pronađi sebi one koje se Allaha boje. 

 

Ako je stroga naredba i dužnost klanjati pet vakat namaza dnevno, koje opravdanje imaš ti koji ne klanjaš, a imaš sve uslove i mogucnosti za to?! Znaš li kako je to stalno se bojati da ti neko ne prekine namaz i uvek biti pod stresom zbog toga?!  Znaš li kako je to kriti svoje knjige o islamu, svoj Časni Kur’an držati na najtajnovitijem mestu kako ga neko ne bi našao, uzeo i možda čak i spalio?! Znaš li kako je to imati jedinu mogućnost druženja sa drugim sestrama – online, a ipak to raditi u tajnosti, čuvati se da neko ne čuje i ne sazna o čemu se radi?! Prisustvovati halkama na koje uspeš ući, tražiti i sticati znanje, a opet sve to u tajnosti! 

 

Zar te nije sramota makar malo sada, ti koja imaš mogućnost i potpunu slobodu da izabereš put istine, da izabereš koju školu Kur’ana želiš da pohađaš, da izabereš na čije predavanje želiš otići, da imaš s kim Bajram proslaviti, da imaš nekog ko će ti namaz predvoditi, da imaš oca, brata, mahrema koji ti može pomoći u odabiru bračnog saputnika, da imaš majku, sestru s kojom možeš razmeniti koju maramu ili haljinu. Zamisli sada da sve ovo nemaš, jesi li svesna koju blagodat Gospodara svog poričeš?!

 

Setite nas se ponekad bar u vašim dovama, nas koji još uvek nemamo tu čast i blagodat da iskusimo lepotu ovih mubarek dana, zajedničkih iftara i sehura, zajedničkih namaza, teravija, zajedničkog učenja Allahove Knjige s porodicom. Setite nas se makar ponekad samo, spomenite nas Uzivišenom jer znate da meleci aminuju kada dovite za druge i traže od Gospodara isto za vas.

 

Allah vam ukabulio post, primio sve ibadete i dove,  učvrstio vas na putu istine i olakšao vam sve poteškoće na tom putu. Amin ya Rabbil Alemin.