Projekat na kojem sam donedavno radio nekoliko mjeseci zaustavljen je zbog okolnosti koje su nas zadesile. Projekat sad čeka neka “bolja vremena”. Pomislih koliko je samo truda uloženo, koliko je samo sati provedeno, koliko se insan brinuo da li će stići sve završiti, koliko je bilo prepravki i slično… Korist koju je insan imao od projekta sad i ne postoji.

Ova situacija podsjetila me na govor hafiza Almira Kapića poslije dersa… Nakon što se ders završio, a kamera ugasila, hafiz je i dalje šuteći gledao u jednu tačku.

Braćo, hafiz progovara, musliman MORA pored svih svojih životnih projekata koje se trudi da ostvari imati projekat koji se zove hifz Kur’ana. Uredu je da se musliman trudi da bude neovisan, da zarađuje, da ovo da ono, ali MORA imati projekat hifza Kur’ana u svom životu, jer Kur’an odgaja insana. Niko nije Kur’an naučio napamet, a da ga hifz nije odgojio i pomogao mu da ostale projekte lakše završi.

Kao da sad gledam hafiza kako završava svoj govor riječima:

Hifz Kur’ana je projekat… i to životni. Neko će taj projekat privesti kraju, neko će doći do pola, neko će imati nijjet da započne.

Ako si započeo svoj projekat, pa stao, ipak nastavi. Jedino projekat hifza Kur’ana “ponijet” ćeš sa sobom na onaj svijet, neće za tobom krenuti ni novi mobitel, ni novi trosoban stan, ni avion/auto/helikopter, ni skupo ljetovanje, ni ovo ni ono…

Tvoja nagrada neće biti umanjena niti će trud biti zanemaren. Kada kreneš neka ti je na umu da nema nečega što se zove gubitak vremena. Vrijeme koje si proveo i trud koji si uložio učeći Amme džuz bit će i dalje tu kad nastaviš učiti Tebareke džuz.

Sve dok si uz Kur’an, ne gubiš.