Došao je taj dan kada sam izašla na ispit. Mnogo sam dovila Allahu da položim, da se ne bih ‘osramotila’ na neki način pred svojim mužem i njegovim roditeljima. Polaganje je trajalo 90 min, ja sam završila za 30 min. A onda sam se vraćala nazad opet i opet i opet, jer nisam bila sigurna za neka pitanja. Cijelo vrijeme sam učila dovu: “Bismillahillezi la jedurru me’asmihi šej’un fil erdi ve la fis-semai ve huves-semi’ul-‘alim.” – “U ime Allaha, s Čijim imenom ne može naštetiti ništa ni na nebu ni na zemlji, i On sve čuje i zna.“

Onda tako učeći tu dovu, vratim se nazad na već odgovorena pitanja i promijenim odgovor. I kažem sebi “To je to, nek bude šta bude, ja završavam”. Kliknula sam na ‘završi’ i već tu dobila odgovor ‘čestitamo, položili ste.’ Moram priznati da sam mislila da neću položiti. Izlazim iz prostorije gdje sam polagala i uzimam priznanje da sam položila. Žena koja je radila tu osmjehnula se i rekla: “Čestitam, ovo je prvi put da je neko uradio test bez greške. Treba da budeš ponosna na sebe.” Možete zamisliti moju sreću i ponos tad. Zahvaljivala sam se Allahu mnogo.

Čekajuci da muž dođe po mene, sjetila sam se te dove koju sam učila – “U ime Allaha, s Čijim imenom ne može naštetiti ništa ni na nebu ni na zemlji.” To me toliko jako dirnulo u srce da sam počela plakati. Dolazi moj muž, gleda me onako plačljivu i misli da nisam položila. Ja ulazim u auto i dajem mu priznanje na kojem piše da nisam imala nijednu grešku. On gleda s čuđenjem i oduševljenjem i kaže: “Pa zašto plačeš?” Ja odgovaram samo: “Moć dove”.