Bila sam trudna osam mjeseci. Otišla sam kod doktora na pregled-ultrazvuk, do tog dana sa bebom je bilo sve uredu, da bi mi taj dan doktor rekao kako sumnja da u bebe ima nešto u glavi i poslao me kod drugog doktora. Kada sam otišla kod tog doktora još veći šok, kao u bebe ima nešto u glavi (cista), nisu uredu bubrezi, crijeva, beba se ne razvija i još toga. Za mene je se svijet srušio. Ne znam kako sam provela dane do poroda. I napokon dolazi taj dan. Rodim sina i kažu mi da ima cistu u glavi, da to trebamo stalno da pratimo i idemo na MR svaka dva mjeseca. Odvela sam ga prvi put na MR i čekala nalaz sedam dana. Došao je nalaz i nikakve promjene nije bilo, sve isto kao i kad je se rodio.
I jednu noć sjednem i počnem da razmišljam…Možda je to neko iskušenje od Dragog Boga, ali moram priznati da se nisam pridržavala vjerskih propisa, nisam klanjala, nosila sam se “svakako”. Donesem ja odluku da stavim hidžab, ali šejtan je radio svoje: “Šta će reći drugi? Pa kako ću to ja? Šta će reći moji? Pa nemam ni odjeće propisne…” Ma hiljadu nekih pitanja.
Ujutro ustanem, muž nije kod kuće, odem sebi kupim haljinu i mahramu. Dođem kući, okupam se, obučem tu haljinu i stavim mahramu u ime Allaha, zanijetim i klanjam. Izađem napolje sa mahramom, ma niko sretniji od mene. Javim mužu, on sav sretan. Na moje iznenađenje podržaše me i moji. Od tog 17. januara ne prestajem da dovim za svog sina i muž poče redovno da klanja.
Ponovo ide sin na MR, čekam nalaz, nalaz dolazi i ja ga nosim doktoru. Doktor reče da nema više potrebe da dijete dovodite, dijete je normalno, normalno se razvija. Suze su krenule od sreće, niko sretniji od nas. Hvala Dragom Allahu kad me je uputio na pravi put. Nisam se pokajala ni sekunde što sam stavila svoju krunu. Zato bih svakoj sestri savjetovala da stave svoj hidžab prije nego li ih snađe neko iskušenje kao što je mene. Nije bitno sta će drugi da kažu, najbitnije je da to uradimo u ime Allaha.
