Video klip koji mi je promjenio život

Sjedim i čitam ispovijest mladića “Od narkotika do sedžde”, i nešto me povuče da i ja napišem svoju priču. Odrasla sam u porodici u kojoj se također konzumirao alkohol. Otac je dugo godina konzumirao alkohol, dolazio bi kasno noću pijan. Onda bi počeli problemi između njega i moje rahmetli mame, znao ju je i udarati toliko da su joj modrice bile po tijelu. Sestra, brat i ja sve smo to gledali. Tužno da tako malen sa svojih pet-šest godinica doživljavaš takvo nešto i razmišljaš kako pomoći. Nemoćan si u toj situaciji. Mama je po cijele dane radila, čistila da bismo mi imali osnovne stvari i otac isto, ali znao je praviti greške i to velike koje su ostale ucrtane kod mene.

Naš otac bio je jako dobar prema nama, svojoj djeci, nije nas maltretirao nikada, nikada nas nije udarao, pružao nam je očinsku ljubav. Svoje zadnje davao je nama, samo on i mama nikako nisu mogli. Stalno su bili problemi između njih. Sjećam se da se jednom prilikom napio i rekao da više nikada neće konzumirati alkohol. Svi smo mislili da je to još jedna u nizu njegovih priča, obećanje koje, naravno, neće ispuniti. Mama je znala noćima plakati, čekati ga dokasno u noć, moliti Milostivog da se vrati živ i zdrav. I da, poslije tog obećanja moj otac je prestao piti alkohol. Onda su počeli da se dešavaju lijepi momenti u našoj porodici, slagali su se, pazili. Mi smo već odrasli i tu počinje moja priča.

Djevojka od devetnaest godina postaje kao svoj otac, ide po diskotekama, opija se, koristi cigarete. Majka očajna plače, sekira se, a ja ništa, obećam da neću više i opet se vratim na staro. Tako je to bilo nekoliko godina. Ubrzo sam se udala za jako dobrog insana, ali mana je što je i on povremno koristio alkohol. Ostanem u drugom stanju i moja majka je za nekoliko mjeseci preselila. Nije bila bolesnik na postelji da se neko nadao njenoj smrti.

Sjećam se, bio je petak 1:15 poslije ponoći zvoni telefon, zovu da kažu da je moja mama preselila. Moj otac je plakao kao dijete, nikada ga nisam vidjela da plače do tada. Vjerovatno mu je došlo u glavu ono njegovo mladalačko maltretiranje moje mame. Prolazile su godine, ja sam i dalje bila nepokorna Allahu, obavljala sam povremeno namaz, ali nije to bilo nešto za pohvaliti. Do jedne noći…

Na Facebooku sam naišla na video jednog daije “Trenutak kada ćeš sresti svoju majku na Sudnjem danu”. Poslušala sam taj video, a suze same padaju niz obraze, ne mogu da ih zaustavim, ne znam šta mi se dešava u tom momentu. U mojoj glavi su bile misli: “Allahu moj, hoće li mi oprostiti?” Te noći odlučila sam da moram početi ispočetka, moram i hoću. Kad pogledam u svoju djecu, zamislim se da li će i oni biti kao ja, ne smijem dozvoliti da budem loš primjer svojim djevojčicama. I tako sam počela sa svojim namazom, jedan po jedan, elahmdulillah. Dvije godine prođoše, a moj namaz je tu i dalje. Sve više sam voljela islam, počela čitati Kur’an, elhamudillah, sve je u njemu napisano. Sva pitanja i odgovori su i njemu.

Dešavalo mi se da sam sanjala užasne snove, kako me progoni Iblis, kako se borim sa njim i na kraju se probudim plačući i pitajući se hoću li uspjeti. Ustajala sam na noćni namaz, plakala, jecala, molila Milostivog da mi oprosti. Jedne noći sam ustala na noćni namaz u toku ramazana, krenula da uzmem abdest i da klanjam. Kada sam krenula sa namazom, osjetila sam takvu jezu, takav strah, kao da mi neko stoji iza leđa. Dok sam obavljala noćni namaz, moje je tijelo drhtalo od straha, imala sam osjećaj da je šejtan tu, ometa me, plaši me, ali znala sam da moram ići dalje, moram i hoću. Uspjela sam, hvala Allahu, zadovoljna sam, ima još grešaka koje treba da ispravim, ali uz Allahovu pomoć, uspjet ću.

Razmišljam o hidžabu, nadam se da ću upotpuniti svoj islam sa svojom krunom. Svoje kćerke učim o islamu, o lošim stvarima koje ne treba da rade da se ne bi poslije kajale. Mnogo sam puta osjetila da me Allah voli, često sam u mrkloj noći činila dove svom Gospodaru, za koje samo On zna, i te dove su uslišane, elhamdulillah. Majku sam često sanjala, u jednom snu mi je rekla: “Volim te, ponosim se tobom”, a ja sam joj sa suzama u očima rekla: “Majko, halali za sve što je bilo, volim te, molim Allaha da nas sastavi u Džennetu.”

 Svojom pričom zelim da kažem svima koji su skrenuli sa pravog puta da nikada nije kasno za pokajanje, vrata tevbe su neprekidno otvorena. Allahu su draži pokajnici, zaista je naš Gospodar najmilostiviji, On oprašta kome hoće i uputu daje onome kome hoće. Ne bojte se, ne dajte da vas šejtan zavara i uplaši. Proći ćete kroz mnoga iskušenja, ali iz njih izlazite jači, samo nikada ne odustajte.

I da, na kraju se zahvaljujem šejhu Elvedinu Peziću i Safetu Kuduzoviću, koji su mi svojim predavanjima puno pomogli. Allah da ih nagradi!

Sestra I. D.