Momak iz Beograda

Moja priča je duga oko petnaest godina, jer sam se od malena interesovao za religiju. Ovo je bilo utoliko neobičnije što u mojoj, “formalno” pravoslavnoj porodici, skoro da se nije ni praktikovala, i kao što to uglavnom u narodu i jeste, sve je to delovalo kao da je tu tradicije radi, ne zbog razvijenog i utemeljenog verovanja. Pritom ja nisam bio ni kršten, što mi je ostavilo prostora da čitanjem Starog i Novog zaveta zadovoljim radoznalost za suštinom vere i ujedno da ispitam da li je to ono pravo.

Čitanje me je u krajnoj liniji samo udaljilo od hrišćanstva, ali ne i od Boga, za koga sam bio duboko uveren da postoji. Jedino pitanje je bilo: koja je Njegova prava poruka ljudima? Misleći da su sve te nejasnoće i negativan osećaj nakon čitanja Biblije bile najpre posledica mojih godina i nedovoljno razvijene svesti, ponovio sam to iskustvo još dvaput, sa višegodišnjim razmacima, ali bez bitnih promena. Štaviše, poslednji put sam toliko bio iritiran jednim prikazom ophođenja Isusa (Isaa, a.s.) da sam zaklopio stranice i odlučio da ih više ni ne otvorim.

Biblijske interpretacije nisu bile jedina stvar koja mi nije ležala. Nikada nisam razumevao potrebu za tolikim idolopoklonstvom u vidu fresaka, nebrojenih svetaca i sto varijacija na tu temu, kao ni konceptom Trojstva i cele priče u vezi sa tim. Jednostavno, previše toga je govorilo da u zvaničnom hrišćanstvu, ja sa svojim kontriranjem nerazumnim dogmama mogu biti samo jeretik.

Ali daleko od toga da me je samo hrišćanstvo interesovalo – nekoliko godina sam proveo interesujući se za “alternativne pristupe”. Tačnije, voleo sam da čitam razne tekstove iz oblasti hermetizma, koji su se bavili stanjem duha i shvatanja našeg postojanja. Iako sam ovde čak nailazio na humanije i razumnije stavove nego kod hrišćana, opet je to bilo nedorečeno i u neku ruku, kao da se vrtelo u krug filozofije, bez mnogo rešenja za život običnog čoveka. Takođe mi je smetalo sve što je sugerisalo politeizam, jer to nisam uspevao da prihvatim, prosto intuitivno.

Islam je tokom svog ovog vremena bio “tu negde”, u vidokrugu, ali sam ga zapostavljao misleći da je to samo još jedna “zvanična” religija, stvorena taman tako da je široke mase prihvate, ali da se opet ne kaže ništa konkretno, već manipuliše u skladu sa potrebom. Da Bog sačuva, ne znam ni otkud mi ovo, obzirom da sam malo toga o islamu znao, ali sam ipak još davno rekao sebi da neću konačno suditi o tome dok ne pročitam Kur’an. Onda je došlo sasvim lagano…

Umoran od nekih drugih stvari u životu, hteo sam na lep način iskoristiti slobodno vreme upoznajući se sa bliskoistočnom kulturom. Tek što sam zagrebao površinu, neminovno sam naišao na pojasnjenja islamskog načina života, što mi je razbilo neke pogrešne predstave, i štaviše, počeo sam da razmišljam kako se tu nalazi potencijalno rešenje za izvlačenje čoveka iz današnjeg haosa i uništenja sistema vrednosti. Lično nisam ni pre bio sklon nezdravom životu ili ružnom ponašanju, ali sam se već bojao da me većinski takva okolina kad-tad ne povuče na dno. I pored prijatelja i bliskih ljudi koji nisu takvi, život te ne pita sa kim ćeš možda sutra deliti radno ili neko drugo mesto.

Shvativši da je veći deo pravila islamskog života došlo direktno kroz objavu, iz Kur’ana, požurio sam da ga pronađem i pročitam radi toga – i dalje misleći da je njegova duhovna strana nedovoljna! Ali sve se promenilo već tokom čitanja druge sure.

Toliko zaključaka do kojih sam godinama dolazio, i toliko usađenih verovanja o odnosu prema Bogu i ljudima, za koje sam već mislio da neću moći pomiriti ni sa kakvim verskim sistemom – sve je već bilo tu, ispričano najplemenitijim stilom i tonom. Moje dalje čitanje je bilo samo potvrda onoga što sam uvideo nakon već nekoliko stranica, i nisam skidao osmeh sa lica jer mi je sve to bilo jedno veliko iznenađenje. Čitajući još dosta tekstova sa strane vezano za islam, uverio sam se u njegovu pravu prirodu i put sredine, koji mi je uvek i bio najbliži srcu.

Uz podršku i ohrabrenje sestara i braće sa jednog islamskog internet foruma, usledio je i šehadet, potom i odlazak u beogradsku džamiju, gde sam se kroz razgovore sa jednim bratom počeo iz prve ruke upoznavati sa islamom.

A kome najviše da zahvalim na svemu ovome, nego Njemu?