Moja priča, moj život, moj prelazak na Islam

Bila sam sedamnaestogodišnja djevojka, uzorna učenica i sportašica. Rasla sam s roditeljima koji su bili ateisti, tako da u to vrijeme nisam razmišljala o vjeri. Zaljubila sam se u čovjeka, muslimana, koji je imao sina (u to vrijeme maleni je imao šest godina). Saznala sam da mu je sin ostao bez majke u saobraćajnoj nesreći. Jako sam zavoljela tog čovjeka i odlučila otići i udati se za njega. To je bilo davne 1984. godine. Svi su se protivili, i moji i njegovi, ali moje srce nije posustalo. Bio je ramazan u to vrijeme. Ja nisam znala šta je to. Muž mi je postio, postila je i njegova majka i drugi u obitelji. Pitala sam muža o tome i objasnio mi je.

Iako tako jako mlada, odjednom sam postala majka (maćeha). Muž mi ništa nije zabranjivao, samo mi je rekao da sinu slučajno ne dajem salame ili takvo nešto jer muslimani ne jedu svinjetinu. Imala sam sendvič kod sebe, ne sjećam se kakva je bila salama, htjela sam zagristi i pojavio se sin. Gledao je sendvič jer je i on htio to. Nisam mogla zagristi radi djeteta (ja da jedem, a on da gleda). Tada sam odlučila, zahvaljujući mom posinku, da neću jesti svinjetinu. Kada se muž vrati kući, ispričala sam mu šta je bilo i rekla mu svoju odluku. Bio je zadovoljan, ali opet nekako skeptičan. Nikada više u usta nisam stavila ništa što nije halal, zahvaljujući mom posinku.

Druge godine, opet je došao ramazan i ja sam htjela probati postiti. Tada mi je moja svekrva objasnila šta i kako treba i ja sam 1985. godine prvi put postila, cijeli ramazan. Tada je ramazan bio ljeti, a radila sam i izdržala. Bila sam jako ponosna i sretna zbog toga.

Tada se u obitelji mog muža pročulo da sam postila i pokojni stric mog muža dao mi je knjige da naučim neke dove i ja sam to brzo savladala. Tada sam stvarno bila prihvaćena od kompletne familije mog muža, od ujaka, stričeva, ama baš svih. Svi su me voljeli, poštivali.

Moj posinak je rastao, ja sam rodila još jedno dijete, kćerku i moj muž ju je vodio u džamiju u Zagreb. Efendija Aziz ju je učio. Moja kćerka je bila sretna, imala je starijeg brata koji joj je uvijek čuvao leđa. Moj posinak mene je jako volio, slušao i poštivao. Bio je privržen meni, čak i više nego kćerka koju sam rodila. I ja sam njega jako voljela, imali smo zajedničke tajne i sve što majke imaju sa svojom djecom.

Posinak nikada nije bio bolešljivo dijete, volio je jesti i nikada nismo imali problema s tim. I onda…

Prije godinu i po, moj sin se razboli, izgubi apetit, završi u bolnici. Trčimo, molimo svakoga, zovu me na razgovor, sin mi ima rak gušterače koji je metastazirao i dalje…. Teško… gutam suze i sad kad pišem… u bolnici sina sve guši, ne da nikome u sobu osim meni… Sve pokušavam sa doktorima, sa alternativnom medicinom… Dan, dva bolje, pa opet teško… i onda počnemo u sobi izgovarati dove, i moj sin se smiri, traži samo da ga držim za ruku… Srce mi se kida, ali ne posustajem… Zadnji dan na ovom svijetu na kojem je bio moj sin cijeli dan sam sa njim, dopustio je da i moj muž dođe u sobu… Do 22 sata sjedimo u sobi, sin u polusnu, ali miran… Tad kaže mom mužu: “Tata idi ti, mama će ostati još ostati…” Muz odlazi van iz sobe, ja ostajem. Tada mi sin kaže: “Mama, rekao sam sestri da te sluša, ja ponekad nisam, ali sad znam da si uvijek dala sve od sebe za nas dvoje… Oči mi se pune suzama radi toga. U 22:45 sin mi kaže: “Mama, idi kući, vidim da si jako umorna, odmori se malo.” Zagrlio me, poljubio i opet šapnuo: “Odmori, mama.” Izašla sam iz sobe, otišla kući i u 8 sati drugi dan javili su mi da mi je sin umro u 23:15.

Sahranili smo sina pored njegove mame. Vraćamo se u Karlovac. Jako sam loše. Injekcije, tablete, nađem na internetu Kur’an i 40 dana slušam Ja-sin, za mog sina, El-Fatihu učim i prelazim na islam… Allah mi u tim danima, a i sada, daje snagu i razum.

Posvetila sam se učenju sura i moj sin je zaslužan za to, neka vječno bude u baščama sa palmama, sa svojom pravom mamom u Džennetu. Hvala Allahu što mi je pokazao pravi put. Allah je jedan i jedini.

Sestra S. A.