Kada sam počeo da shvaćam da je islam istina počeo sam da mrzim islam i muslimane

„Odrastao sam kao rimski katolik, iako ne baš tipičan. Sećam se da sam zadavao probleme sveštenicima zbog previše entuzijazma i upornosti, postavljajući im mnogo pitanja, koja su oni smatrali posledicom neke vrste „nedostatka vere“. Uvek sam se pitao o prirodi Boga još od mlađih dana, još od 5. godine, uvek sam verovao u Njegovu Jednoću. Moje shvatanje Boga je uvek bilo da je On sveobuhvatno Biće iznad svega.“

„Uvek sam nalazio da je moje najintezivnije obožavanje Boga bilo od strane sebe samog, u samoći, ni sa čim između i bez posrednika! Polako sam dolazio do zaključka da je prava religija bila…bez religije! Samo lična veza sa Svemogućim.“

„Susret sa islamom došao je kroz prijateljstvo sa nekoliko kolega, tokom istraživačkog ugovora u Odeljenju za hemiju u jednom od koledža Univerziteta u Londonu. Ono što me je pogodilo najviše bio je način na koji se muslimani ponašaju jedni prema drugima i kako se ponašaju prema strancima. Bio sam impresioniran sa posvećenošću prema njihovim dnevnim molitvama, postom u njihovom Ramazanu, sve to uklapajući savršeno u svoj studentski ili radni dan i što mi je bilo čudnovato, njihovoj posvećenosti nauci!“

„Što sam više čitao Jevanđelja, više sam zaključivao koliko je izvorna Poruka u njima bila jednostavnija nego doktrine kojima sam učen.“

„Oslobađanje od predrasuda je bila prva faza, a zatim je došlo do susreta sa muslimanima i početak čitanja o istini Islama, pravoj istoriji i pravom smislu iza sve te odanosti i discipline. Upoznavanje islama je bilo poput otkrivanja Istine koja je bila skrivena od mojih očiju celog mog života; autentično „zataškavanje“.

„Zapravo, čim su sve ove stvari počele da poprimaju smisao u mojoj glavi i u mom srcu, počeo sam da mrzim Islam i muslimane! Jednostavno zato što je sve ukazivalo da sam živeo u zabludi prvih trideset godina svog života. Par godina sam koristio svaku priliku da njihovu veru predstavim u lošem svetlu i počnem da vodim neopterećujući se, zabavan stil života, bez ikakvih pravila ili analiziranja, verovatno zato jer je to bilo suprotno od onoga što su oni predstavljali, verovatno kao prirodni instinktivni znak odbijanja, ili možda, samo, što sam duboko u sebi znao da to neće dugo potrajati: Poricao sam ali duboko u sebi sam znao da će se nešto promeniti. Tek kasnije sam saznao da je ovo prirodan proces kroz koji većina novih muslimana prolazi. To je zapravo Istina koja počinje da boli.“

„Setio sam se šta Islam i muslimani predstavljaju i kad sam ih prvi put sreo, i kako mi je susret sa njima već jednom otvorio oči. Pomislio sam u sebi: „Ma koliko šokantna istina može biti, bez obzira šta ja kažem ili kako se ponašam, znam da verujem, verujem da je Islam Istina“. Istina je upravo pred našim očima, a čim čovek otvori oči i svoje srce, bez unapred kreiranog mišljenja i predrasuda, ona postaje jasna kao realnost u poređenju sa snom. Nešto najlepše bilo je kada sam gledao svoje lice u ogledalu i smejući se, bio u stanju da „prepoznam sebe“, najzad, nakon dugo vremena.“

„Kada sam otišao u džamiju u Londonu da prihvatim veru formalno, bio sam impresioniran njihovim stavom… Sećam da nije bilo pitanja koje nije dobrodošlo, da nije bilo mog mišljenja, a da nije vrednovano i da nije bilo pritiska na mene da bilo šta uradim ili kažem, i pre svega sećam se da su bili srećni zbog mene, nesebično, zaista srećni zbog mene. Od tada sam svakim danom bio sve više entuzijastičan svojim izborom i svojim životom. Našao sam unutrašnji mir, zadovoljstvo  istinitim radostima koje život nudi, objašnjenje za svaku pojavu u ljudskoj percepciji, kako emotivno tako i racionalno. Našao sam veliku zajednicu koja živi u istinskom jedinstvu i istinskom bratstvu što nikad ranije nisam znao. Poslednje, ali ne manje važno, našao sam savršeno pomirenje između čoveka naučnika i čoveka vernika u Jednog Boga, jer su naučna čuda iz Kur’ana i dalje jedan od velikih dokaza čovečanstvu skrivena od sveta. Da su samo ljudi želeli da pogledaju, uverili bi se.“

Stenli Smit, Bat, Engleska