Mama, babo, ja sam trudna!

Uopće mi se nije sviđao početak priče. Kada sam upitala kako su joj roditelji reagirali na obavijest da je donijela odluku da nosi hidžab, ona mi je odgovorila: „Rekla sam im da sam trudna.“ Pošto je djevojka u adolescentskoj dobi, muslimanka koja prakticira namaz i post od najranije svjesnosti, ja nisam htjela slušati ovu priču, koja je slutila na nešto što ni u kom slučaju ne priliči djevojci muslimanki. Užasavala me pomisao na mogućnost da je istina, a grozila sam se od pomisli da se na tako neprikladan način šali…

Islam ne zabranjuje da se šalimo, ali nikad služeći se lažima, na način koji nam ne priliči, prelazeći granice dobre mjere i ukusa, ili vrijeđajući i uznemiravajući ljude, makar to bilo „izokola“. „Čekaj, ispričat ću ti!“ „Nemoj…“ „Moraš čuti! Nije li u hadisu rečeno da će ummetu Muhammeda alejhisselama biti oproštena greška (nenamjerna), zaborav, ili ono što uradi pod prisilom?“ „Jeste.“ „Ovo je prisila.

U osnovnoj školi, iako sam bila obavezna da se pokrijem, i ispoštujem propis hidžaba, a bome i roditelji su bili toga svjesni, nisu mi dozvolili.“ „Ne govori da su bili svjesni. Možda samo obaviješteni. Onaj ko je svjestan, on ne zabranjuje ono što je Allah Uzvišeni naredio.“ „Ok. Znali su da je farz. Klanjaju, bona! Ali… izgovor im je bio da sam još „mala“. Cccc… Ipak, nisam im bila „mala“ kad su me spremali za maturalnu zabavu (u osmom razredu), pa mi htjeli kupiti štikle i „večernju haljinu“, pošto je to „red“. Odjednom se zna za „red“ koji je totalni nered!

Kako nije bilo stid onog mog oca da pomisli da mu kćerku gledaju dekoltiranu, utegnutu kao hrenovku, šeprtljavo klimajuću na stalcima od kojih i cesta plače? Ja sam se pristojno obukla. Rekli su mi da sam mlada, i da „treba da proživim“. Ja sam im na to odgovorila da je islam život, a ovo je ubijanje života mučki, iz zasjede. Oni su na to samo odgovorili da će mi biti žao što sam propustila mladost i zabavu. Nemam pojma kako sam propustila mladost i zabavu, kad sam mlada i živim. I zabavljam se svakodnevno na meni prikladan način. Tad sam shvatila da misle na kafančenje i razgoličavanje, na nuđenje sebe na tacni svakom pogledu koji pase kao ovca koja ne zna dokle smije ići da ne upadne u tuđu njivu.

________

Boljela me činjenica da su moji roditelji bili spremni da me puste u zlo, a nisu bili spremni da me podrže u dobru. Onda su se počeli izgovarati kako je to zato što se „neću moći upisati školu“. Kad sam im navela primjere mnogih djevojaka, koje idu u srednje škole raznih obrazovnih usmjerenja, i to pokrivene, oni su rekli da „one znaju kako im je“. „Pa šta?!“ , rekla sam, „znat ću i ja kako je. Želim da znam. I ne zanima me šta neko misli, dok god nikom ne zakidam njegovo pravo! Na to su kazali: „Dok te mi hranimo, onako ćeš kako ti mi govorimo, ili nećeš ni ići dalje u školu!“… Tako su mi rekli. Kako gnjusna ucjena!

Ucijenili su me onim što je i njima darovao Onaj Koji daruje i opskrbljuje iz riznica Svojih! A šta ako njima bude zakinuto? Šta ako bude dokinuto? Zamisli, oni mene rodili i prijete mi presijecanjem opskrbe zbog pokornosti Onome Koji daje opskrbu! Koja katastrofa! Bilo mi ih je žao. Ušutila sam. Odlučna da se povremeno ipak oglasim, ali saburam dok Uzvišeni ne dadne priliku, ja sam bila dobra i poslušna kćerka. Odlična u školi, u sportu, u društvu poznata kao „fina“.

Jednog dana u školi mi je prišao mladić za kojim su „ludile“ gotovo sve djevojke. Znaš kako je to u mladosti… Mene nije zanimao ni on, ni bilo koji drugi mladić. Imala sam neke druge interese i prioritete. Kad bi nam došli gosti, obavezno je bilo ono ustaljeno, preglupo pitanje: „Imaš li momka? Ma šta nemaš, imaš garant, samo kriješ. Imaš, onda, simpatiju! Moooooraaaaššš imat!“ Šta je ljudima??? Zašto me uvjeravaju da nisam normalna ako nemam nekog s kim se povlačim do sljedećeg povlačenja??“
„Zato što nisu normalni, pa im je nenormalno – normalno.“

„Uglavnom, taj mladić me proganjao svakodnevno. Pisao mi poruke na mobitel, a nemam pojma otkud mu moj broj. Ignorirala sam ga, pa čak i promijenila broj. Čekao me poslije škole, pratio me do stanice, ulazio u učionicu između časova… Nije prestajao nikako. Nedugo nakon što je on započeo taj luđački progon, pridružili su se još neki mladići. Možda su se dogovorili da udare na mene, da vide kome ću popustiti? Možda su se kladili, ili možda takmičili kao osvajači ženskih srca? A moje srce je već bilo zauzeto. U njemu je Gospodar Svjetova, a mjesta još ima samo za one koji vole Njega više nego mene. Hvala Allahu. Bila sam sretna u svom islamu, iako nisam mogla da ispoštujem hidžab. Nadala sam se. Čekala.

Jednog dana, došao je novi mladić. On je govorio o islamu, o ljepotama Allahove vjere. Počeli smo da šetamo uz razgovor za vrijeme odmora. Iako je to bilo naočigled svih učenika i nastavnika, ja se nisam osjećala dobro. On mi je predložio da budemo u „šerijatskoj vezi“… Kakva je to veza? Rekao je da je to veza, ali bez dodira, osamljivanja i slično. Ja sam rekla da ne znam da sam pročitala igdje da to tako može, a zaista sam pročitala mnogo literature. Rekao je da je to i njemu čudno, ali da je čuo da se to može tako. Kasnije je poslušao predavanje nekog od alima, i rekao je da je to samo jedna u nizu šejtanovih zamki. Hvala Allahu da se taj brat iskreno bojao Gospodara!

______________

Međutim, ja sam tu vidjela nešto kod sebe: ma koliko sam pazila na Allahove granice, ja sam bila kao bosonoga, neodjevena djevojčica sa šibicama! Šibali su me vjetrovi iskušenja, i bilo je samo pitanje trenutka kada ću zaspati klonula od umora i očaja. Nisam mogla lagati sebi; poželjela sam duboko u srcu da može biti i da postoji nešto što se zove „šerijatska veza“. Tako bih i ja mogla reći da sam „normalna“, i napokon potvrdno odgovoriti, pa time i ušutkati one „imaš li momka“ nasrtljivce.

Kakva zabluda, kakva zamka!! Zaista, šejtan ne odmara od svoje misije na koju se zakleo: “E tako mi dostojanstva Tvoga,” – reče – “sigurno ću ih sve na stranputicu navesti, osim Tvojih među njima robova iskrenih!” “Istinom se kunem i istinu govorim” – reče Allah – “sigurno ću sa svima, tobom i onima koji se budu poveli za tobom, Džehennem napuniti!” (Sad, 82-85.)

Zato sam morala biti iskrena prema sebi. Nije meni trebala zaštita samo od drugih, oko mene. Meni je trebala zaštita od mene. A hidžab je zaštita. “O Vjerovjesniče, reci ženama svojim, i kćerima svojim, i ženama vjernika neka spuste haljine svoje niza se. Tako će se najlakše prepoznati pa neće napastovane biti. A Allah prašta i samilostan je.” (El-Ahzab,59.)

Razumiješ li me? Odoljela sam svima, i „malima“ i „velikima“, ali sebi sam pod noge pala! Tu sam odlučila da učinim ovo što sam ti rekla na početku. Jer, vidiš, lahko je moglo doći i do takvog nečeg. Mene nije čuvao niko i ništa, osim Uzvišeni, Koji mi je darovao bogobojaznost, odnosno svijest da me On vidi iako ja Njega ne vidim, pa čak mi je darovao i stid pred Njim, jer Ga volim.

Došla sam kući, odlučila se da više ne izlazim iz kuće bez hidžaba, makar nikad ne izašla, makar svijet propao, jer sam sigurna bila: mojim hidžabom niko nije obespravljen, niti zakinut! Nisam nikom nametnula nešto, osim što sam donijela odluku za sebe, o sebi, o svojoj glavi i „frizuri“. Onako kako su me pustili, i kako su me savjetovali da „proživim malo“, ne bi se trebali plaho iznenaditi scenariju koji je bio lahko moguć u takvim okvirima. Zato sam im ga samo nakratko priuštila. Ne ponosim se time, stid me i sad kad pomislim na to, ali eto… zaista, kad pričaš sa Englezom, pričaj engleski jezik ako želiš da te u potpunosti razumije.

„Mama, babo, ja sam trudna! Šta da radim, pomozite mi!“, rekla sam totalno ozbiljna. Mama je počela vikati, babo se skamenio, a ja sam stajala pred njima kao da sam u nekom filmu u kojem greškom glumim. Nakon galame, upitala me mama: „Kako si to sebi mogla dozvoliti?! Sad i da te ubijem, ne mogu vratiti vrijeme i ispraviti taj belaj!“ „Ja sam samo iživljavala svoju mladost onako kako ste i vi smatrali da je ok…“ „Ma nemoj?! Nisam ti rekla da se nekom prepustiš da te iskoristi, i da dozvoliš da ostaneš trudna!“

„Nisi, istina je. Čak si me upozoravala da pazim svoju čast. Ali, vidi: mladost je to. Ne možeš gladnom tigru baciti meso pred njušku, i očekivati da ga ne pojede.“ Babo je rekao: „Dijete ima pravo.“ I počeo je plakati. Rekao je još: „Naše si dijete, kako god bilo, mi ćemo pomoći da zlo ne bude veće. Da Bog do nije tako! Da barem nije tako…“ „Znači, prihvatate me da i dalje budem pod vašim krovom, i ja i ovo što je sa mnom?“

„Pa, nećemo te valjda ostaviti gladnu i na ulici?! Ma, ja i bih, vjeruj, ali ne da srce, ne da srce, čovječe, al’ boli!“ „E, dobro. Ne sekirajte se. Nisam trudna. I neću ni biti dok se inšallah ne udam, Allahovom Voljom. Nadam se da ostajete pri tome da me nećete ucjenjivati hranom i školom. Ja sam se pokrila.“ „Bezobraznice! Kako si se usudila da nas ovako šokiraš, kad mi srce nije puklo!“ „Pa da vas ne bih šokirala, i da vam srce ne bi puklo…“ „I? Je li se srce smirilo, jesu li nasrtaji iz okoline prestali?“ „Hehehe! Itekako! Obaraju poglede i kad ne bi. I kad ja ne bi, možda, nekako me stid da obespravim svoj hidžab, više nego samu sebe.“

Još uvijek nisam odobravala to što je uradila. Ipak, razumjela sam je. Očajno stanje dovodi do očajnih poteza. Hvala Allahu Koji čuva našu omladinu bolje od nas roditelja, koji zaboravimo da željeti svom djetetu najbolje, ne znači automatski da i činimo najbolje.

Ammara Šabić Langić