Allah me pozvao, pa sam Mu se odazvala

Priča jedne Srpkinje

Allahu ekber! Allahu ekber! Čuo se glas… Neverovatan osjećaj… Sreća i suze u isto vrijeme. To je to! Znala sam da ću primiti islam. Sada sam sigurna. Ali kako je sve počelo? Rođena sam u hrišćanskoj porodici koja poštuje vlastitu religiju i kulturu. To je i dovelo do mog razmišljanja o postojanju i njegovoj svrsi na drugačiji način. Uvijek sam vjerovala u Boga.

Studirajući arapski jezik, počela sam se interesovati za islam. Naravno, čitala sam o tome kroz studije i istoriju islama, kao želeći da saznam što više. Čitala bih literaturu i svaki put je nešto u meni tražilo da još više saznajem. Polako je počela da se rađa skrivena ljubav. Kad god mi nešto ne bi bilo jasno, pitala bih koleginicu, muslimanku, koja je uvijek imala odgovore. Svaki put se odgovor slagao sa mojim osećanjima. Potvrđivao bi ono što sam dugo tražila.

A onda, šta se dešavalo?

Taj dan nikada neću zaboraviti. To je bio moj prvi susret s Allahovom Knjigom, svetim Kur`anom. Prijateljica iz Iraka je imala knjigu ukrašenih korica s prelamajućim svetlom. Uzela ju je, nakon što se očistila, i počela listati objašnjavajući određene sadržaje. Bila sam zadivljena rječima koje su dolazile iz ove Knjige. Shvatila sam da to ne može biti govor čovjeka ili anđela, već Boga.

Ono što mi je priraslo uz srce i učvrstilo uvjerenje, jeste jednoća Stvoritelja: “On je Allah, Jedan. Allah je utočište svakom. Nije rodio i rođen nije; i niko Mu ravan nije.” (El-Ihlas, 1-4) Da, sve se navedeno poklapa s mojim prijašnjem uvjerenjem.

Uzela sam Kur`an u ruke. Kao da sam konačno srela nekoga dugo očekivanog i traženog. Bio je potreban samo odgovarajući trenutak. Znala sam da ću uskoro primiti islam.

Nakon toga, uputila sam se kući osećajući novi početak, Put istine i spokojstva. Razmišljala sam o Bogu i zahvaljivala Mu. Podsvesno sam Ga molila da me uputi na Istinu. To sam činila od samog početka. Šetajući nisam slutila šta će doći nakon ovog osećaja ljepote. Važno mi je bilo da sam blizu Istine, pred njenim vratima.

Nastupio je ramazan, te ne tako davne godine. Iako još nisam primila islam, postila sam. To sam želela. To mi je bilo lako. I bilo je divno. Poznavajući određene propise Allahove vjere, uplovila sam u islam znajući da ću ga uskoro javno prihvatiti, ali ne shvatajući što me sve očekuje na tom putu.

Došla je 2000. godina. Krenula sam preko fakulteta na put. Na tom putovanju će doći do vrhunca mojih osećanja prilikom slušanja divnog poziva na molitvu. Čula sam ezan. Mislim da sam tada sve reći shvatila, iako nisam znala doslovno prijevod. I tako sam, u povratku, doživjela novo rođenje. Izgovorila sam šehadet: Ešhedu en la ilahe illAllah ve ešhedu enne Muhammeden abduhu ve resuluhu. Hvala Allahu!

Počeo je novi život, jer bez islama nema pravog života. Čovek luta tražeći istinu i Allah, azze we dželle, mu omogućuje da je nađe. El-hamdulillah, danas sam muslimanka. Ponosim se time. Ne obožavam ikone ili ljude. Obožavam Jedinog Boga. Ne težim povinovati se ljudima, već Gospodaru ljudi. Neki će reći da sam izdala sebe i svoje, ali ja sam ono što osećam u srcu.

Nisam mogla vjerovati da sam se promjenila, pored toliko ljudi koji lutaju u mnoštvu zablude. Htjela sam svima da kažem, htela sam svima da obznanim: “Hej, ljudi! Zar ne vidite da lutate i da ste zalutali! Tražite odgovore kako biste izišli iz te tame, razmislite ko vas je stvorio, ko vama upravlja, otkud mi postojimo! Da li je to jedan Bog ili dva, ili mnoštvo njih? Zaista je to Jedan Jedini, Koje je Savršen u stvaranju, vladanju, upravljanju…”

Jednostavno, za mene je počeo novi život. Ulaskom islama u moje srce, osjetila sam, po prvi put, istinsko osveženje, slast, sreću, uzbuđenje, smiraj. Šta je to novo što mi pljeni dušu? Prije islama sam osjećala da se gušim u nizu lažnih obećanja i neistine. Sada mogu da poletim, jer sam slobodna, jer sam pronašla sebe, kao djete koje je srećno i bezbrižno, nevino i čisto.

Ne mogu reći da nije bilo teško suočiti se s roditeljima, rodbinom, prijateljima, poznanicima-ali to sam ja. Shvatite! Možda im je to zvučilo kao nešto prolazno u mom životu. Ali to nije prolazno, evo do dan-danas je ostalo i vidi se na meni. Svi su me gladali kao vanzemaljca, izdajnika i nestabilnu ličnost. Ipak, vremenom su shvatili koliko sam srećna u tom novom svijetu. Šta reći i objasniti ljudima koji očekuju da im se kćerka, prijateljica, poznanica ili komšinica ponaša po šablonu na koji su navikli? Šta reći ljudima koji se zadovoljavaju načinima života koji je oko nas, ne razmišljajući da li je to u redu i da li im prija?

Granica ili prekretnica mog razmišljanja o prelasku na islam, kristalno mi je jasna. Ona koja povezuje život, prije i poslije. Sada znam da onaj život prije, zapravo nije bio život, već samo preživljavanje. Sa vjerom u Jednoga Boga, ustajem lagano i bez tereta, znajući da se On, Uzvišeni, Onaj Koje sve zna. On me čuje, On čuje moje molbe i uslišava ih, On daje znanje, uputu…

Život se nastavlja. Ali, pravi život. Zasnovala sam porodicu i nadam se da će je Allah, azze we dželle, uputiti kao i sve meni drage osobe. Ispunjena osećajem smirenosti u duši, srećna sam. Raduje me što to mogu podjeliti s vama. Molim Boga da On bude zadovoljan mnome i našim ummetom. Amin!

Iz knige: “Primile su islam kao Belkisa” – Enisa Aganović