On je čovjek koji je bio siromašan i ne samo da je bio siromašan, bio je osoba neprivlačnog izgleda. Zapravo, učenjaci ili ashabi su ga opisivali kao nekog ko je odvratan. Ako osoba pogleda u njega, želi skrenuti pogled. Allah ga je stvorio takvog siromašnog, neuglednog i odvratnog. Čak i njegovo ime je bilo ružno. Ne trebamo govoriti da su ashabi ružni, oni su divni, ali ime koje je imao je bilo neprivlačno. Zvao se Džulejbib, radiallahu anhu. Ovaj hadis je u sahih Muslimu i dio je također u Tirmizijinoj zbirci hadisa i potpuno je vjerodostojan.

Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je vidio Džulejbiba jednog dana i on je ostario. Rekao mu je “O Džulejbib, kako si?” Takav je bio Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem. “Kako si o Džulejbib?” A Džulejbib je rekao: “O Allahov poslaniče da li misliš da su jedine žene koje ću imati one u džennetu, ako Allah da?” Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je razumio šta pokušava da kaže. Da nikad neće moći da se oženi u ovom životu. Da li će umrijeti i nadati se da vidi hurije. Allahov poslanik, sallallahu alejhi ve sellem je rekao: “Ne, imat ćeš ženu na dunjaluku ako Allah da i također na ahiretu.” Drugim riječima na ovom svijetu i na onom ako Allah da.

Dakle, Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem kaže Džulejbib idi u tu i tu kuću i pitaj, oni imaju kćerku. Otišao je i odbili su ga, pa je Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem došao tom čovjeku i rekao mu: “Želim da tražim ruku vaše kćerke.” On je rekao Allahu ekber Allahov poslaniče kako su ovo lijepe vijesti. Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je rekao: “Ne, ne, nije za mene!” -“Nego za koga?” Rekao je: “Za Džulejbiba.” Odjednom je njegov osmijeh nestao i namrštio se i rekao je da sačeka dok pita majku.

Otišao je kući i rekao: “Allahov poslanik je pitao za našu kćerku.” “Allahu ekber kako velika čast.” On je rekao:”Ne, ne za Allahovog poslanika.” -“Za koga?” “Za Džulejbiba.” Onda je majka rekla: “Subhanallah imali smo bolje od njega koji su dolazili i tražili kćerku i odbijali smo. Imali smo bolje porodice koje su tražili nju i odbijali smo ih. A sada najniži sloj društva i najodvratniji. Moramo dati kćerku njemu? Ne, molim te.” Njihova kćerka je slušala u pozadini pa je izašla i rekla: “Šta to čujem majko i oče? Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem me prosi u ime drugog muškarca, a vi kažete ne Allahovom poslaniku? Tako mi Allaha neću odbiti prosidbu poslanikovu i Džulejbib je jedini muškarac za kojeg ću se udati.” Allahu ekber.

Kada su vijesti došle do Džulejbiba bio je radostan mašallah i Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je tražio da se ashabi pobrinu o njemu i doniraju kako bi se mogao oženiti. Vrijeme je prošlo i desila se jedna od bitaka. Džulejbib je bio među ljudima koji su otišli u tu bitku. Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je bio tu i bitka je, hvala Allahu, bila pobjedonosna za muslimane. Izašao je kao što inače radi i gledao među ashabima. Veliki ashabi su poginuli. Svi pitaju gdje je moj daidža, gdje je moj brat, gdje je moj sin…

Ali Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je pitao jedno pitanje: “Gdje je moj Džulejbib?” Svi bi rekli, ne znamo o Allahov poslaniče, nikog nije briga za Džulejbiba. Samo Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem brine o Džulejbibu. “Gdje je moj Džulejbib?” Svi govore ne znam o Allahov poslaniče, jesi li vidio mog daidžu. Rekao je ne, ali jesi li ti vidio mog Džulejbiba? Oni bi rekli ne, ne znamo ništa o njemu. Pa je otišao da ga traži i u sredini ljudi koji su poginuli napokon je pronašao Džulejbiba radiallahu anhu. Mrtvog na zemlji i oko njega formirajući krug bilo je sedam mrtvih neprijatelja. Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem kada je vidio taj prizor zagledao se i u njegovim očima su potekle suze.

Rekao je: “Ubio je sedam neprijatelja islama i onda je bio ubijen.” -“Džulejbib je moj i ja sam njegov.” i ponovio je to tri puta. “Džulejbib je moj, on je moja porodica i ja sam njegova porodica.” Džulejbib nije imao druge postelje do naručja Allahovog poslanika sallallahu alejhi ve sellem. Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem ga je nosio u svom naručju i plakao je, a onda se odjednom to pretvorilo u osmijeh i skrenuo je pogled. Allahov poslanik sallallahu alejhi ve sellem je ukopao Džulejbiba vlastitim blagoslovljenim rukama.

Pitali su ga: “O Allahov poslaniče, zašto si plakao, a zatim se nasmijao i pogledao u stranu?” Rekao je: “Plakao sam zbog gubitka mog dragog člana porodice Džulejbiba. Nikog za njega nije bilo briga osim mene. A onda mi je Allah pokazao njegovo mjesto u džennetu. Vidio sam njegovu dušu u džennetu i tu je bila jedna od njegovih žena kako trči prema njemu. Pa sam se nasmijao zato što je napokon dobio svoju ženu koju je želio u džennetu. Kako je trčala njena peta se ukazala pa sam skrenuo pogled. Nemam pravo da gledam u Džulejbibovu ženu.”