Moramo se dobro osvrnuti na sebe jer ukoliko se čovjek previše bavi osudom, čak i onoga koga treba osuditi, otvara šejtanu vrata ka svome srcu. Previše bavljenje odgovorom na novotare i osuđivanjem, makar taj neko to i zasluživao, čovjek prlja svoje srce. Srce ne može da podnese da bude čisto a da stalno bude posvećeno tome. 

 

Bogaćenje imana ima prednost u odnosu na odgovaranje na šubhe i upozoravanje na zablude. Ako se čovjek previše posveti ovom drugom, tamni mu srce i njegov mentalitet se vremenom krivi, i na kraju počne da osuđuje i onoga koga ne treba osuditi, te ode u zabludu. Tako da svemu treba dati njegovu mjeru kako čovjek ne bi skrenuo sa Pravoga puta. 

 

Čovjek koji se posvetio odgovaranju na zablude on mora preko toga mnogostruko više da ibadeti i mnogostruko više da se bavi izgradnjom ispravne akide i stanja njegovog srca kroz ibadet, kroz čitanje stanja selefa, kroz odgojne knjige, mnogostruko više nego čitanjem onoga čime će odgovoriti na novotarije i zablude. Jer doista, preveliko bavljenje drugima i posvečenost tome, makar i sa pravom, prlja srce, slabi njegovu snagu. Doista je srcu potrebno da bude izgrađeno i ispunjeno imanom, mnogo više nego da odgovara na zablude. A ako odgovara na zablude, on mora da hrani svoje srce imanskom hranom. Zbog toga bi Ibn Tejmije, rahimehullah, zakrio od sabaha do podne jer je to bila njegova hrana. 

 

Negativno utiče na iman preveliko bavljenje negativnim stvarima, bavljenjem sljedbenicima zablude, upozoravanje na njih, mentalitet čovjeka postane takav da se kasnije toliko navikne na to osuđivanje da će olako početi da osuđuje i one koji to ne zaslužuju, i na duže staze može da ode na stranputicu. A ako se čovjek mora baviti ovim stvarima, on se mnogo više mora baviti svojom pobožnosti, ne bi li njegovo duhovno stanje ostalo uravnoteženo.

 

Pogledajte sam Kur’an, koliko ajeta se bavi imanskim bogaćanjem srca i odgojem. Naravno, imamo puno ajeta koji se bave odgovorom na zablude, ali je mnogo više ajeta koji se bave izgradnjom imana i približavanjem Uzvišenom Allahu. Ovo je bila mnogo bitna napomena.

 

I jeste, tačno je da su mnogi selefi govorili da je bolje da čovjek odgovara novotarima od mnogih drugih stvari, sve to jeste, ali kakvoća toga je bitna. Imam Ahmed koji je odgovarao novotarima, koliko je svog duhovnog napora ulagao u to, a koliko približavanju Allahu? Klanjao bi 300 rekata dnevno, kako se prenosi od njegovih učenika. Zato ne smijemo pogrešno shvatati vaganje nekih djela koja se prenose u izjavama nekih selefa. Na primjer, tačno je da je znanje iznad nafila ibadeta, ali znanje ne može bez nafila ibadeta. Tvoje srce se neće očistiti znanjem onako kako će se očistiti nafilama ibadeta. Nafile ibadeta će pripremiti srce da na njega znanje pozitivno utiče i da daje prave plodove znanja. Prvo je bolje od drugog, ali ne može jedno bez drugog. Prepun je šerijat toga “ovo je bolje od toga i toga” ali to ne znači da možeš biti neovisan i da se možeš osloboditi od tog drugog. 

 

U tim poređenjima, ono što je manje vrijedno ima određene odlike koje nema ono što je vrijedniije. Voda je bitnija od hrane, ali to ne znači da možeš bez hrane. Bez te hrane na kraju umreš. Stvari se ne mogu izolovati, to je mnogo bitno da se shvati. Tako i ovdje, odgovoranje na zlo jeste dobro ali ne znači ako je ono bolje od nečega drugog, da ti možeš da budeš neovisan od tih ibadeta. Naprotiv, bez njih ćeš da propadneš, jer oni ti daju snagu da se uravnotežiš duhovno i da ne skreneš sa Pravoga puta, i da možeš efikasno i ispravno da odgovaraš na zlo. 

 

Ostavite se rasprava jer će negativno uticati na vaš iman. To može biti uzgredno, a ne da bude osnova tvog duhovnog bavljenja. Duša ima potrebu da se hrani, a ona se neće hraniti osim obožavanjem Allaha, onim čistim ibadetom. Jedino će time biti oplemenja. To je ono zbog čega je stvorena. Čovjek, ukoliko ne nađe čistu i zdravu ishranu za svoju dušu, naći će bilo šta, jer on svoju dušu mora nečim popuniti. Pa ako je nahrani raspravama, makar i kad je u pravu, kad tad će mu vjera postati teška i na kraju će je i ostaviti. Znam puno takvih primjera, nisu dali duši zdravu hranu, hranu čistog obožavanja i posvećenosti Njemu. Bio je žestok, a onda ostavio vjeru. 

 

Zbog toga ostavite se rasprava koliko god možete i većinu svog slobodnog vremena posvetite imanskoj izgradnji. Svoju nutrinu izgradite imanom, pribižavanjem Uzvišenom Allahu. U tome će vam pomoći knjige poput Medicina srca i duše, Bistro more pobožnosti, Djela srca, Duhovne dimenzije ibadeta koju svima preporučujem, da bi čovjek znao u svojim svakodnevnim ibadetima šta znače i šta za sobom povlače. Dušu ako ne pojimo s onim za šta je stvorena, već nečim drugim, makar bio u pravu, duša se umori, malaksa, na kraju joj vjera dosadi i digne ruke od svega.