Često sam posjetitelj vaše stranice, i nakon što ste otvorili rubriku u kojoj i posjetitelji mogu pisati, u meni se javila želja da vam ispričam o doživljaju koji me je jako potresao. Imam 19 godina, živim u Austriji i u kontaktu sam sa osobama druge kulture, u ovom slučaju je to djevojka iz Turske. Kad sam je upoznala, bila je to simpatična djevojka, stidljiva, prijatnog i vedrog lica…

Kroz razgovor sam saznala da ima anemiju te da je to razlog što često kasni na časove. Vremenom smo se sprijateljile, saznala sam da joj je otac bio na hadžu i da ona razmišlja o hidžabu, iako ni njena mama nije pokrivena. Bilo mi je drago to čuti te sam je pozvala da dodJe i pridruži se grupi djevojaka u kojoj učimo o islamu… rekla je da će pokušati, da bi joj bilo drago. Međutim, nakon nekog vremena se nije javljala, nije dolazila u školu, to je trajalo mjesecima, tako da sam i zaboravila na nju.

Početkom novog semestra se ponovo pojavila u školi, trudila sam se da joj pomognem, međutim ona je se bila promjenila. Njene oči su bile oteknute, neispavane, tijelo umorno, pitala sam se šta joj se desilo, ali nisam htjela da budem naporna, te sam čekala pogodnu priliku da joj se obratim i upitam kako joj mogu pomoći.

Kad mi se ukazala prilika, počela je plakati, pričala mi je kako je pokušala samoubistvo, da je bila izgubljena, a to sve zbog momka, koji joj je uzeo čast, prijeteći joj riječima: “Ako ne spavaš samnom neću ti vjerovati da me voliš!!!” Pomislit ćete kako je to glupo i naivno, ali ne zaboravimo na šejtana koji igra svoju ulogu u takvim situacijama. Ja nisam znala šta da joj kažem, ostala sam bez riječi, nisam znala koji savjet da joj dam. I sama je znala da sada nema povratka.
_____________

Ali to nije bilo sve.. Nakon dvije sedmice me nazvala ponovo i pitala da se sastanemo na obali rijeke, jer je tu mirno i rekla da me mora pitati nešto važno. Pristala sam. Kada smo počele razgovor, pitala me o abortusu, je li to dozvoljeno u Islamu. Pogledala sam je sa suzama u očima. Pitala sam: “Jesi li trudna?” Šutjela je, nije progovarala, suze su joj lile niz lice. Ya Allah!

Savjetovala sam joj da ispriča sve roditeljima, ma koliko to strašno bilo. Nije ništa govorila, samo je plakala. Nisam mogla doći sebi. Znam da je abortus haram i rekla sam joj to, rekla je da u svakom slučaju ne želi abortus, ne želi da ubije svoju bebu. Pitala sam je: “Kuda sada, šta ćeš dalje?“. Na sva moja pitanja odgovarala je sa NE ZNAM…

Tu smo se rastale i ja sam se kući vratila. Nisam znala na koji način da joj pomognem. Govorila sam joj da se pokaje Allah, da klanja i Allah će joj naći izlaz. Ona je meni odgovarala da ne može, jer se stidi stati pred Allaha nakon što je takav grijeh počinila. Prije par dana smo se ponovo srele. Uspjela sam je nagovoriti da mi ispriča šta se desilo. Njen zaručnik ju je pretukao i ona je iskrvarila…izgubila je bebu… Ya Allah!!

Sljedeći dan, kada sam stigla ispred škole, zazvoni mi telefon, ona me moli da se negdje nađemo jer je bilo hitno. Odmah sam otišla na mjesto koje je rekla Vidjela sam kako ide prema meni, nasmijana. Pomislila sam, eh sigurno je nešto dobro. Pogledala me i upitala: “Kuda sada? Njegov otac je nazvao mog i sve mu ispričao… moj otac me traži.. kuda sada?” Moram priznati, u tom trenutku mi je hiljadu laži proletilo kroz glavu, ali sam joj na kraju rekla: “Idi roditeljima, molim te, vrati se kući. Ipak su oni tvoji roditelji, ispričaj im sve.” Bila je izgubljena, njena bol je dostigla toliku granicu da nije mogla ništa reči, nije više mogla plakati. Samo je stajala tu zbunjena.

Odvela sam je kod mene kući, a moj mobilni je neprestano zvonio, svi su pitali da li sam je negdje vidjela, svi su je tražili. Ostala je kod mene do 12 sati navečer, i onda je odlučila da krene. Pitala sam je: “Šta si odlučila, gdje ćeš? Znaš i sama je moglo još gore biti, šta bi uradila da si još uvjek trudna? Uostalom, to se moralo desiti. Molim te idi roditeljima, sigurna sam da je to najbolja opcija.” Samo me gledala, a onda se okrenula i otišla. Poslije sam je zvala na telefon, bio je isključen. Sutradan se javila, rekla da je sve roditeljima ispričala, da je sada malo bolje, i da će otići i prijaviti svog zaručnika policiji. Nisam znala šta da kažem. Još je rekla da želi da prekine školu, želi da nađe mir.

Ja sjedim sada ovdje, razmišljam o svemu. Velike se pouke kriju u ovom događaju, ali sami o tome razmislite… Za mene je ovo zaista još jedna životna lekcija.I sama prolazim kroz jedan težak period u svom životu, i moj problem je velik, ali u poređenju sa problemom ove djevojke moj problem je neznatan, malen.

Molim svu braću i sestre da se pobrinu o omladini, mi smo budućnost islama, pa ako mi zalutamo, šta će se desiti? Znam da Allah čuva svoje robove, da im On, Svevišnji, sudbinu određuje, ali ne mislite da nećete biti pitani šta ste uradili da svojoj djeci olakšate put kroz ovaj surovi dunjaluk.

Puno selama od vaše sestre u islamu S.G.