Brada i nikab kao odraz identiteta

„Neki dan, prolazim autom pored američke ambasade“, nastavlja onaj jaran. „I crkne mi auto, baš tu, blizu glavnog ulaza. Dignem ja haubu, nešto pokušavam, ali ne ide. Kad, odjednom, odzada, policija: Ruke na haubu, raširi noge! I sve k’o na filmu. Šta radim tu, zašto sam stao, ko sam ja, šta imam u kolima… sumnjiv sam im. Svakog dana prolazim tuda, vozim svoju djecu. I sad sam sumnjiv? Kao, terorista sam, a? E, to je zbog brade!…

Nosim bradu, najčešće kratku, a povremeno pustim i da ozbiljnije naraste. Srećem se sa raznim ljudima, poslovno i privatno. Zbunjen sam koliko ljudi reaguje na bradu. Koliko njih ima neku primedbu, komentar, pa i savet vezano za moju bradu. Posebno kad je duža od one uobičajene koju ja nosim. Ne živim u Sarajevu, niti u Bosni, i nisam musliman, niti pravoslavac. Vernik jesam, ali ne nosim bradu zbog toga.

„Brada je identitet, i ako hoćeš i ako nećeš“, objašnjava mi jaran dok sedimo, u martu 2005, u malom lokalu, tik uz Sebilj na Baščaršiji. Jedan od onih lokala u kojima se pije kahva posle džume, i u kojima nema alkohola u ponudi. Oko nas samo muškarci. Svi imaju brade, kraće ili duže. Neke od njih poznajem. Sa nekima sam i radio. Ne bilo šta. Radili smo na izgradnji mira, koliko god to uopšteno zvučalo. Dobri ljudi, pametni. Bradonje.

„Neki dan, prolazim autom pored američke ambasade“, nastavlja onaj jaran. „I crkne mi auto, baš tu, blizu glavnog ulaza. Dignem ja haubu, nešto pokušavam, ali ne ide. Kad, odjednom, odzada, policija: Ruke na haubu, raširi noge! I sve k’o na filmu. Šta radim tu, zašto sam stao, ko sam ja, šta imam u kolima… sumnjiv sam im. Svakog dana prolazim tuda, vozim svoju djecu. I sad sam sumnjiv? Kao, terorista sam, a? E, to je zbog brade! Na svakom koraku se susretneš sa tim svojim identitetom. Pitaju te da li si vehabija, gledaju te kao teroristu, prilaze ti sa predrasudom, smatraju te fundamentalistom. Tako ti je to kad nosiš bradu. Ma jarane, ja da sam terorista, ja bih prvo tu bradu isjeko, opalio glazuru, ne bi ovako hodao“.

Nedugo nakon toga, koji mesec kasnije, otoplilo, pa sedimo u bašti jednog kafića, u Ferhadiji. Prijateljica i ja. Ćaskamo dok gledamo prolaznike. Bašta puna ljudi koji piju kafe i sokove. Sa desne strane, iz pravca čaršije nailazi grupa žena, njih nekoliko, pokrivenih, obučenih u crno, sa nikabima preko lica. Osetih kako privlače pažnju ljudi koji sede oko nas. Većina njih zaćuta gladajući ih kako prolaze. I mnogi od ljudi na ulici zastadoše, da ih odgledaju dok prolaze. Brzo sam prolazio pogledom od lica do lica posmatrača. Dominirali su prezir, podsmeh i prekor. Tako sam bar ja video ta lica koja su me okruživala. I neka neprijatna tišina koja se kreće zajedno sa ženama koje prolaze.

A onda jedna žena sa ulice dobaci nešto, ne čuh šta, ali je izraz lica bio i besan i podrugljiv. I još neki počeše da dobacuju, a drugi da se smeju. I podiže se graja oko nas. Ali ne ona prijatna, vesela, prolećna od pre par minuta, nego nekako prekorna, osuđujuća, mučna… uz odmahivanje glavama i namrštena lica koja gledaju za ženama koje odlaze.

Posle nekoliko minuta sve se vratilo u normalu. Za nas koji sedimo u toj bašti. Ne i za žene pod nikabima. One su išle dalje ulicom, prolazile pored drugih bašti i prolaznika. Pitam te večeri svog kolegu, vernika, muslimana i bradonju, otkud to. Jel’ to strah od nepoznatog, ili su mediji, ili palanka, zanima me kako on to vidi.

„Ljudi bradu i nikab vide kao poruku koja se njima šalje“, kaže on. ”Doživljavaju ih kao nešto što ih proziva, što im govori: vi niste dobri vjernici i vjernice, a ja jesam. Ta poruka, koju sami učitavaju, provocira ih na reakciju, na otpor tom osjećaju, zato imaju potrebu da reaguju“.

Pa zar nisu i same bradonje odgovorne što ih ljudi ovako doživljavaju- pitam ja – slika o njima se gradi i na osnovu njihovih ponašanja i postupaka prema drugima? „Naravno da jesu. No, zatvorenost neke grupe prema zajednici ne znači uvijek da je ta grupa u nekoj zavjeri, nego to može biti i uzročno-poslijedično u velikoj mjeri. Nije slučajno da su te žene išle u grupi. Probaj da zamisliš sebe pod tim nikabom dok prolaziš Ferhadijom. Veliki je to pritisak i neprijatnost, pa čak i strah. Pa je lakše ići u grupi. Al’ grupa još više provocira i proziva okolinu, pa okolina reaguje, pa ti reaguješ na reakciju okoline, i sve tako u krug.“

Razmišljam, dok pišem ovo, nisu male šanse da će ovakav tekst nervirati neke od mojih kolega i prijatelja. Svako će se od nas setiti primera kad su gorepomenuti i pomenute bili na drugoj strani, među onima koji su diskriminisali i podsticali nasilje. No, ako ćemo o diskriminaciji u društvu i primerima kada je ljudi trpe, onda nećemo preskakati ni ovu. Diskriminaciju može trpeti svako. Ali je, isto tako, svako od nas može i sprovoditi.

Idemo redom, sve smo to mi.

Autor: Milan Colić