Nije lahko doći do tog stepena da čovjek bude bogobojazan. To je stepen za koji treba puno truda, jer je to blagodat, a do blagodati se ne dolazi uživanjem, nego trudom i radom. Bilo koja blagodat. Kada bi čovjek ovo sebi uzeo kao pravilo, mnoge bi mu stvari u životu bile jasnije. Ne dolazi se do uživanja uživanjem, zapamtite ovo pravilo. 

 

Kuća je uživanje, jedan sprat, drugi sprat, treći sprat… Ali nećeš do nje doći uživanjem. Džennet je uživanje, ali nećeš doći do njega doći uživanjem. Da imaš lijepo odgojeno dijete, da uživaš gledajući u njega… Nećeš doći do toga uživanjem, nego trudom, radom i naporom. Dobro auto je blagodat, a taj luksuz ne možeš dobiti osim ako dobro platiš, tj. ako zaradiš to. 

 

E takav slučaj je i sa bogobojažnošću. Bogobojaznost je najveće, najbolje uživanje, ali do nje se ne dolazi pustim riječima, već čovjeku treba truda da čisti svoje srce, da čisti svoju dušu da bi došao do tog stepena. Čovjek je stvoren radi ibadeta, nije stvoren radi dunjaluka, a sve što imamo okolo je nama sredstvo. Ono što nam je Uzvišeni Allah dao od materije i imetka, to je sredstvo da dođemo do cilja. 

 

Pa ako je ibadet glavni cilj zbog kojeg je Uzvišeni stvorio čovjeka i poslao poslanike i spustio knjige, glavni cilj tog ibadeta je bogobojaznost. Bogobojaznost je usko vezana za ibadet i čovjekov iman, i ne može se odvojiti nikako od njega jer ako se odvoji, onda od imana ostaju samo puste riječi “la ilahe illallah” koje danas izgovaraju mnogi, a ne znaju šta one znače niti rade shodno tim riječima, nego ih samo izgovaraju jezikom, a to nije dovoljno.