Dragan iz Novog Sada

Rodjen sam u hrišćanskoj porodici oca Rusina i majke Srpkinje, a ime mi je Dragan. Živim u Novom Sadu, a moji roditelji, iako po zvanju hrišćani, nisu mnogo religiozni što dokazuje njihovo neodlaženje u crkvu. Oni jednostavno “veruju” bez neke prakse. Međutim, ja sam s oko 10 godina prvi put slušao o Bogu od rodjake na jednom prelepom imanju u blizini Novog Sada. Ona je hrišćanka i to veoma pobožna i redovno joj je bilo zadovoljstvo da meni i mojoj starijoj sestri priča zanimljive priče iz Biblije. Ja sam to veoma pažljivo slušao i nesumnjivo prihvatio postojanje Boga kao jedinu moguću istinu.

Zar bi svet postojao da ga neko nije sačinio, ovako raznovrsnog, prelepog, zasnovanog na odredjenim zakonitostima i pravilima, a usto i pun ljubavi, mržnje i čuda? Ljudi oko mene se pitaju: “A gde ti vidiš čuda?” Pa zar nije čudo samo postojanje živoga sveta koji je nastao od neživog?! Zar je moguće da se atomi i molekuli jednostavno povežu u službu nekog samostalnog bića, “mašine” a da to nije smišljeno mudro i stvoreno sa svrhom? Naravno i čovekova osecanja govore o tome da on ima dušu, njegova ljubav, mržnja i moc učenja, menjanja postojećeg i usavršavanja što nijedno drugo bice ne ume. I tako sam ja, bez ikakvog oklevanja u srcu prihvatio Boga kao Gospodara svega.

Vremenom, postao sam hrišćanin koji je išao dosta redovno u crkvu u odnosu na svoje vršnjake kojima bi to bilo smešno. Bilo je naravno dosta njih poput mene, a sakupljali su se na veronauci, u blizini saborne crkve u Novom Sadu. Pročitao sam Bibliju, slušao neka predavanja, posečivao više crkava – i svuda sam video samo jedno – veru koja je daleko odstupila od Boga. Hrišćanstvo, doduše, propoveda prelepe stvari o ljubavi, poštenju, dobrosusedstvu, milostinji, zabrani bluda i tome slično, ali nikako se ne pridržava Starog Zaveta u kome je istina o Bogu, vremenom iskrivljena.

Nije mi bilo jasno kako hrišćanski svećenici koji toliko čitaju Bibliju (i Stari i Novi Zavet) nisu pročitali delove kod Mojsijevih spisa u kojima Bog zaista zabranjuje svinjsko meso i alkohol. Gde su im oči kada čitaju Božje stroge propise u kojima zabranjuje ikone, statue i bilo kakve oblike prikazivanja nebeskih bića? Zar to nije bogohuljenje? I tako jedno vreme sam ostao hrišćanin, pravoslavac, iako su mnoge sumnje u meni postojale, bunile se i ponekad izazivale potajni bes i kontradikciju u verovanju. Mislio sam: “Zar je moguće da sam ja u pravu, a svi ostali nisu? Valjda oni znaju šta rade.”

Na internetu sam preko društvenih mreža imao kontakt s raznim ljudima pa sam tako stupio i u kontakt s nekim muslimanima. S vremenom s pomalo počeo čitati o Islamu i na kraju, dogodilo se čudo. Citavši sve više o Islamu, veri o kojoj pre toga nisam znao skoro ništa, kao da se duboko u meni budila radost koja mi je vremenom govorila i ubedjivala me: “To je to! Nema dileme, ako umeš i jednu zamerku da nadješ islamu, odmah je reci!” Zamerki nije bilo.

U početku sam uporno uporedjivao hrišćanstvo i Islam tražeći greške, propuste, mane, istorijske kontradikcije – ali ništa. Nije preostalo ništa drugo do rečenice “La ilahe illallah Muhameden resulullah” koju sam izgovorio i kao da je slepilo, nedoumica, sumnja i tuga otišla iz mene. Otvoreni su mi bili novi vidici, upoznao sam mnogo brace iz susedne Bosne preko interneta i inšallah otici cu da ih posetim. Poznanik iz Beograda mi je omogućio da nabavim Kur’an i pročitavši ga relativno brzo više nije ostalo ni mikrograma sumnje u meni. Tada su nastupili sledeci postupci: ako želim da postanem musliman i odreknem se prethodnog načina života to se mora i u delu učiniti. Neće se nikome prihvatiti vera bez djela, niti djela bez vere!

I danas proučavam Islam, jedva čekam odlazak u Sarajevo i trudim se da živim onako kako bi Allah bio sa mnom zadovoljan. Za sada, niko ne zna za moju veru od prijatelja i rodjaka, samo su primetili moje interesovanje. Tako stvari stoje do sada, a šta će se dogoditi u buduće, samo Allah zna.