Dvije priče o prelasku na islam (srpkinja i slovenka)

Srpkinja – “Sa islamom sam izasla iz tame na svjetlost”

Osecaj nakon prelaska u islam je… jako tesko objasniti. Predivan. Ma, ne postoje reci za to. Osecam se kao da mi je neko skinuo povez sa ociju i konacno mogu da vidim svet. Ili kao da sam izasla iz nekog mracnog tunela vani na svetlost.

Sobzirom da zivim u Americi nije ni cudo sto moje drustvo cine ljudi iz raznih zemalja i religija. Pre par godina sam upoznala jednog decka koji je poreklom iz jedne od Arapskih zemalja. Vrlo brzo sam upoznala njegove ostale drugarice i drugove koji su takodje bili muslimani. Moram priznati da sam oduvek bila zainteresovana za islam ali ne kao neko ko bi promenio svoju veru vec samo informativno.

Vrlo brzo je taj decko postao moj suprug i sada imamo dvoje dece. Naravno, upoznala sam njegovu porodicu (koja je velika hehe). Na samom pocetku, pa i sada, bila sam fascinirana i odusevljena koliko ti ljudi vole Boga. Neprodje ni minut a da oni ne kazu: “Elhamdillah”, ili “mashallah”. Kada je vreme za molitvu sve staje i idu da se mole. To je bas lepo za videti. Takodje, bila sam odusevljena koliko ljubavi i paznje su mi poklanjali od samog pocetka. Ali ipak bilo je trenutaka kada sam bas bila povredjena. Jedan od njih je bio kad mi je svekrva dala Kur’an na poklon. Nije ona mislia da me povredi daleko od toga. Medjutim, ja sam se osecala uvredjeno. Milsila sam : “Sto sad ona meni ovo daje a zna da nisam muslimnka”. Ali, nista. Uzela sam ga i ostavila na policu.

I tako je posle jedno par meseci kazem ja sebi: ”Pa idi vidi sta pise tamo, pametna je ona zena, sigurno ti je dala nesto dobro”. Secam se procitala sam prvu suru Al fatiha i ponovo ga ostavila na policu. U medjuvremenu, moj suprug mi je non stop govorio, vidis u ovoj situaciji mi radimo to i to iz ovog i ovog razloga. Uvek mi je pricao o islamu. Govorio je kako islam ima odgovor na svaki covekov problem. U sali je znao da kazem, kada imas problem nemoj mene da zoves, otvori Kur’an i sama ces pronaci odgovor. I tako je vreme prolazilo ja sam sve vise i vise bila zaintersovana za islam a ljudi oko mene, koji su vecinom muslimani, su mi pokazivali kako je lepo biti musliman i kako nije tesko.

Prvo sam pocela da verujem da je sve tacno sto u njemu pise jer sve je tako logicno. Ali ipak nisam ni pomisljala da predjem u islam. Bila sam zadovoljna sa hriscanstcom. Redovno sam odlazila u crkvu. Mada sam se cesto osecala kao stranac u njoj. Kao da ja tu ne pripadam. I to samo zato sto nisam bila krstena. Iako sam ja to jako zelela dok sam bila mala i dok sam odrastala, moj otac, koji je hriscanin i krsten, nikada nije hteo da me krsti. Bez krstenja nisi hriscanin i ne mozes u crkvu. Jednostavo tu ne pripads. Osecala sam se ocajno. Uvek sam osecala potrebu da idem u crkvu da se molim i postim. Tada je hriscanstvo bilo moja jedina opcija, pa nisam imala drugog izbora nego da eto tako nekrstena radim sve ono sto krsteni ljudi rade kako bi bila sto blize Bogu. Sada znam i odgovor na to sve. Bog je oduvek zeleo da budem muslimanka.

Dani su prolazili, ali opet ni jedan ne bi prosao a da je ne bi procitala nesto o islamu. Prvenstveno na internetu, mada sam pocela da kuci donosim i knjige iz biblioteke. Jedan dan zvoni mi telefon, ja se javim, kad ono moja mama place. Jedva da recenicu da sastavi. Kaze mi da moj otac preminuo. Bilo je to jako tuzna vest. Ma, da nepricam sad o tome, mozete vec da zamislite. Tako sva unistena bolom, imala sam jos vecu potrebu da budem sto blize Bogu. Uvece kada deca odu da spavaju, ja sam odlazila na internet, i pocela da istrazujem i citam o islamu.I to sve do 4-5 ujutru. Pa tako skoro svaku noc.

Tada me je prvenstveno zanimalo sve ono sto se desava sa dusmom nakon smrti. A potom i ostale teme. Nisam mogla da verujem u odgovore koje sam pronalazila. Kada kazem nisam mogla da verujem milsim u onom pozitivnom smislu. Sve je tako jasno. Kristalno jasno. Covek nema kud nego da poveruje i postane musliman. Ali, ovo sam htela da vam kazem, da zavrsim, nakon oceve smrti ja sam toliko pocela da se interesujem da ono ranije nije bilo nista. Ja sam toliko pitanja pocela da postavljam suprugu i njegovoj porodici da sam pocela da mislim da sam mozda dosadna ljudima. Interesovala sam se za islam mada sam im uvek davala do znanja da sam ja pravoslavac i da tako zelim da ostanem.

Sve do jednog jutra, probudila sam se pa onda probudila supruga i rekla mu da me odvede u dzamiju i da zelim da predjem na islam. Nije mogao da poveruje. Pitao me je: ‘Da li ja jos uvek spavam ili se ovo stvarno desava’. Otislo smo do obliznje dzmije i ja sam konacno presla u islam. Bila sam toliko srecna. Kao nikada ranije. Nisam mogla da verujem da Bog od toliko ljudi izabrao bas mene i poveo me na pravi put. Toliko sam mu zahvalna zbog toga. Elhamdulillah!

Sada, naravo klanjam svaki dan, jer bez toga nisam muslimanka. Osecaj posle klanjanja je jednostavno neopisiv. Postim skoro svakog ponedeljka i cetvrtka. A planiram i da klanjam i dodatno, znaci one neobavezne molitve. Osecaj nakon prelaska u islam je…je jako tesko objasniti. Predivan. Ma, nepostoje reci za to. Osecam se kao da mi je neko skinuo povez sa ociju i konacno mogu da vidim svet. Ili kao da sam izasla iz nekog mracnog tunela vani na svetlost. Elhamdulillah, elhamdulillah, elhamdulillah i milion puta elhamdulillah.

Pricu nam je poslala sestra Jovana
******************************************************

Slovenka – “Gospodaru, kada ja zaboravim na Tebe, nemoj Ti zaboraviti mene”

Rodila se u katolickoj familiji u Sloveniji. I znamo svi da vjera dolazi iz kuce, pa sam tako i ja porasla uz vjeru svojih roditelja. Porasla sam u jako ozbiljnu djevojku. Skolovanu, pametnu, kulturnu i karakterom jako fino odgojena. Zaposlena stalnim ugovorom, nisam voljela izlaske, tako da sam u gradu bila primjer fine cure.

Odjednom BUM…. kao da pukne film ili se mozda gubi razum, nisam ni sama bila svjesna sta se to desava samnom. Posto sam na poslu bila na visoj poziciji, odjednom sam dobila osjecaj da sam ja najbolja, najpametnija i da su svi ljudi za mene nula. Pocela sam izlazit i normalno uz izlazak i lose drustvo.

Ma da nikad u zivotu nisam probala alkohol, ali sam zato od loseg drustav dobila veliku mahanu (CIGARE). Tako prolaze dani, a ja svaki dan sve gora i gora. Izlasci su bili 7 dana u nedelji i to do kasnih doba. Nisam ni bila svjestna, da svi pate zbog mene i da su roditelji bili ogorceni mojim ponasanjem. Babo me uvjek pitao: “Gdje se to izgubila moja zlatna djevojcica?” A meni srce kao da je od kamena!

I odjednom pojavi se on! Dok ga gledam, mislim ima li ljepsi muskarac na svjetu? Bio je uredan, njegove ruke ciste, a na prstu sreberni prsten sa crnim kamenjem. Da malo skratim…… Posle par susreta, postali smo najlepsi par u gradu. Svake slobodne trenutke proveli zajedno. Kad sam ga malo bolje upoznala, vidim da taj covjek nije isti ko ostali. Vidim da nikog ne mrzi, da nikog ne ogovara, da pomaze ljudima, da li to bilo financiski, ili bilo na koji drugi nacin.

Jednom ga zateknem kako obavlja namaz, ma da tada nisam znala sta je namaz. Znala sam od pocetka da je musliman, ali nisam znala da je vjernik. U njemu nema mrve zla, pa ga jedan dan upitam, zasto je tako srecan i njegova dusa tako mirna?

Kaze: “Kada rob ne zaboravi Gospodara svog, ni Gospodar njegov nece njega ostaviti ni zaboraviti” i rece da sav imetak pa cak ni odjecu koju nosi, da to nista nije njegovo, da sve pripada dragom Allahu, dz.s., i da je on to dobio od Gospodara svog da se posluzi time dok je na ovom svjetu.

Tim odgovorom me je uplasio i ja si mislim da on uopse nije normalan! Kako nisu stvari njegove i ne pripadaju njemu, kad je on zaradio i kupio??

Tako ga svaki dan pratim i vidim, kako obavlja namaz i kako je sretan. Tako me svaki dan vise zanimao islam. Pomoc mog momka i njegovog truda i opet sam bila ona stara, cak i mnogo bolja. Pocela sam citat literaturu i zaljubila se u islam. I tako na vrata pokuca i ramazan, pa sam i ja pocela da postim.

Tek tad ti je jasno,koliko smo nezahvalni i da nismo ni svjesni, da je sve sto imamo sve sto jedemo i pijemo samo milost naseg Gospodara. Dodje i 27 noc ramazana, ma da ja nisam znala pravo znacenje te noci. Moj momak je pravo vozio prema Bosni, pa me je nazvao nazvao da me pita sta radim i da mi objasni da je 27 noc ramazana, da je to noc, kad dragi Allah, dz.s., spusta vojsku meleka na zemlju i da je to noc ispunjenja zelja. A posto sam i ja trebala sutra dan krenuti za Bosnu trebala sam spremiti kofere i tako ostala do kasno budna.

Kada sam zavrsila sve, skuhala sam kafu, sjela na terasu i zapalila cigaru. Taj me momenat nesto zaboli u grlu i ja bacim cigaru i u sebi mislim: “Da sa dragi Bog da vise nikad ne uzmem cigaru u ruke”, i bacim citavu kutiju kroz balkon. Ali to sam ja radila skoro svaki drugi dan i kad se ujutro probudim, opet uzmem kutiju cigara koju sam sinoc bacila. I tako nastavim sa cigarama.

ALi OVAJ PUT JE BILO DRUGACIJE. Ustala sam i vucem kofere do auta i, normalno ko uvjek, uzimam kutiju koju sam sinoc bacila i zelim da zapalim cigaru. Cim sam je zapalila, pocela sam da povracam i jako mi bilo lose. Mislila sam da mi je lose posto nisma nista pojela. Malo kasnije kupim senvic i opet hocu da zapalim, ali ne ide, opet mi je lose, veoma lose. Citav dan sam uporno pokusavala da zapalim bar jednu cigaru, ali nije islo. Tako sam, mozda, mjesec dana mislila sta se to desava, da nisam bolestna.

Ali kad je moj momak stvarno video da mi se cigara gadio, rekao mi je: “Nisi ti bolesna, nego ti je dargi Allah ispunio dovu i molbu koju si Mu uputila.” Ovo je za mene bio znak da dragi Allah nije zaboravio na mene, da me je primio kao Svoju robinju i da me cuva od zla.

Kasnije samo odlucili datum vjencanja i istovremeno izgovorila sehadet, odnosno presla sam na islam. Bio je to zamene najljpsi dan u mom zivotu. Pored mene ljudi koje najvise volim, a ja cista i bez grjeha, kao da sam se tek rodila. Taj se osejcaj ne moze opisati. To je prica zivota mog!

Voli vas Lejla