Dvije priče pokajnika

Otac isao kod sihirbaza da bi me odvratio od vjere

Rođena sam u tipičnoj muslimanskoj porodici, gdje su svi bili muslimani samo po imenu,a jedino rahmetli nena obavljala svaki namaz. Uvijek sam je sa znatiželjom gledala dok uzima abdest i klanja.Uz ramazan me je još kao malu vodila u džamiju na teravih namaz.Bila sam mnogo sretna i jedva sam čekala idući odlazak u džamiju.Moji roditelji nisu obračali pažnju na to.Bili su zauzeti poslom,a otac pored posla alkoholom i kockom.

Prošle su godine i ja sam krenula u školu,a želja da saznam nešto više o islamu je bila sve veća.Tako sam jednog dana otišla sama u mekteb da se upišem.Nažalost nisam mnogo naučila,jer je ubrzo počeo rat,a mi smo morali da izbjegnemo.U izbjeglištvu sam sa rodicom otišla u mekteb i od toga dana bila redovna na nastavi i na namazima,mada tada nisam znala ni klanjati.Ubrzo sam sama naučila i od tada nisam ispuštala namaz.Moja najveća želja je bila da se pokrijem i upišem medresu.

Po završetku osmog razreda upisala sam medresu.Moji roditelji se nisu bunili.Došao je i dan prijemnog ispita,dan kada sam se napokon pokrila.Prva dva dana moji roditelji nisu ni primjetili,jer im je bilo normalno da me viđaju pokrivenu.Poslije dva dana otac me je pozvao da idemo u grad.Izašla sam iz kuće pokrivena i krenula.U tom trenutku pogledao me je začuđeno,kao da me prvi put vidi sa mahramom,i upitao:”A što će ti to na glavi?” Ja sam mu kratko odgovorila: ”Pokrila sam se.” Nije progovorio ni riječ samo je krenuo, ali od tog dana počinju moja iskušenja i borba za mahramu.Majka nije ništa rekla, bilo joj je drago.

Otac je od tada svaki dan počeo da mi govori:”šta će ti ta mahrama?Ako si upisala medresu nemoraš to nositi na glavi?”Ja bih mu odgovorila da moje pokrivenje nema nikakve veze sa medresom,jer da nisam ni upisala medresu pokrila bih se.Kada je vidio da njegove riječi nemaju nikakvog uticaja,počeo je da me vrijeđa i ponižava pred ostalim ljudima.Tako je jedne prilike pozvao svoje drugove na sijelo.Sjedili su dugo i pili,a kada im je nestalo alkohola pozvao me je da mu idem kupiti još.Ja sam odbila i rekla ako hoće još alkohola nek ide kupiti,jer ja neću i ušla sam u kući.Počeo je galamiti,jer je mislio da me može natjerati pred drugima da radim šta on hoće.Govorio je ako sam se pokrila da ga moram slušati u svemu.Nekoliko dana poslije imali smo roditeljski sastanak u medresi.

Na taj roditeljski došao je moj otac, pijan. To je bio prvi put da je došao na roditeljski.Ali došao je samo iz razlogada me ponizi.Svi su gledali u njega.Bilo mi je teško.Ali u takvim trenutcima samo sam mislila da ako Allah dž.š. želi dobro svome robu,onda ga stavi na iskušenje.Prolazili su dani,a iz dana u dana dolazila sve veća iskušenja.Otac je pokušavao da mi zabrani odlazak u džamiju i na predavanja.Kada nije uspio počeo je da zaključava hranu kako ja ne bi mogla doći do nje.Ali nije znao da Allah dž.š. daje nafaku,a ne on.Poslije nastave otišla bih kod prijateljice i kod nje jela.Mama bi mi svaki dan davala da sebi kupim sendvić,a ja bih te pare ostavljala i skupljala da kupim sebi komplet ili materijal.Jer od kako sam se pokrila otac mi je samo jednom dao da kupim materijal i da sebi sašijem komplet.A mojim sestram i bratu je redovno kupovao sve što im je trebalo.

Najviše vremena sam provodila u džamiji,jer u kući nisam mogla.Tu sam nalazila sve što mi je bilo potrebno.Kad otac dođe kući,ja sam morala odmah izači.U kući sam boravila najviše kad on nije tu.Bližio se i kraj prve godine,a dan prije kraja školske godine izašla sam sa prijateljicom u grad.Da se malo odmorimo od škole.Šetajući naišli smo kraj moje kuće i ušle.Prijateljica me je čekala u sobi,a ja sam otišla u dnevni boravak.Otvarajući vrata zatekla sam oca sa flašom na stolu,potpuno pjanog.Odmah je krenuo prema meni i počeo se derati:”Skidaj to sa glave ili ću te ispisati iz medrese.”Rekla sam:”Niti ću skinuti mahramu niti se ispisati iz medrese.”A on me je tako snažno ošamario I rekao:”Onda kupi svoje stvari i odlazi iz kuće.”

Otišla sam u sobu i pitala prijateljicu da prenoćim kod nje.Uzela sam stvari i otišla. Skoro cijelu noć sam plakala.Sutra dan sam otišla u školu,ali prije nastave potražila sam profesaora arapskog i vaspitača.Ispričala sam im šta se desilo,a inače su znali za moju situaciju.Profesor je rekao da će mi srediti da me prebace u drugu medresu,obezbjedit će mi stan i stipendiju.Pomislila sam da ću napokon malo odahnuti,ali toj sreći je brzo došao kraj.Vaspitač je otišao da razgovara sa mojim ocem.Da vidi zašto se tako ponaša.Međutim,moj otac mu je rekao kako je on sav sretan što idem u medresu i što sam pokrivena.Poslije nastave pozvao me je direktor i rekao da mi neće dati potrebne papire za prebacivanje,jer ne želi izgubiti tako dobrog učenika.Profesor mi je rekao da ne brinem da će nači neko rješenje.

Poslije nastave otišla sam mami na posao da vidim kad otac neće biti kod kuće da dođem po stvari.Nisam znala ni kuda ću,ali sam samo znala da nema pokornosti čak ni roditeljima u nepokornosti prema Stvoritelju.Oslanjala sam se na Allah dž.š. I znala sam da će mi On naći neki izlaz.Mama je počela plakati i moliti me da se vratim.Pomislila sam na nju,na svoju malu sestru i brata o kojima sam ja vodila brigu i odlučila sam da se vratim kući.Jedno vrijeme otac nije nikako pričao sa mnom,jer je vidio da šta god uradi i pokuša ja neću da skinem mahramu.Bilo je tiho jedno vrijeme,ali jako kratko.Poslije opet iskušenja,sve teže od težeg. Otac je pokušavao da me uda za alkoholičara, ponižavao me, išao sihirbazu. Ali sa svakim njegovim pokušajem protiv mene ja sam bila sve čvršća.

Allah dž.š. mi je olakšao sva ta iskušenja i ona su za mene bila samo jedna obična sitnica.Tako su prolazile godine.Upoznala sam momka koji je vjernik i za koga sam htjela da se udam,ali otac nije dao ni progovoriti.Govorio je šta će mi on,vidi ga kakav je,šta ćemu ona brada i šta sve ne.Molila sam Allaha dž.š. da mi olakša,i za samo nekoliko dana moj otac je popustio i dozvolio mi da se udam.Tako su prestala njegova nastojanja da me udalji od vjere.Ali još nikad se nije pomirio sa mojim načinom života.I još uvijek mi nekada kaže ma hajde sve,ali šta će ti to na glavi,pogledaj se kakva si?Naš odnos se dosta popravio i sad je čak spreman i da mi pomogne ako treba.

Danas kad se vratim u prošlost shvatim da su sva ta iskušenjenja bila samo priprema za neka još teža.Jer kroz život uvijek nailazimo na iskušenja.Ali ono što je najbitnije jeste da se nikako ne smije posustaniti niti popustiti u bilo čemu..Zato drage sestre koje imate iskušenja bilo kakva,strpite se i uzdajte se u Allaha dž.š.Znajte da je to samo jedan test poslije kojeg dolazi olakšanje i nagrada.Ne popuštajte ni pred kim,pa makar bili i vaši roditelji,jer ako vas navračaju na zlo niste dužni da ih slušate.I znajte da svako ko kaže vjerujem,mora da prođe neka iskušenja kao test njegove iskrenosti.Ne dopustite šejtanu da vas pobijedi,nego se uzdajte u Allah dž.š. I borite se za svoju vjeru.I znajte da iako vam se vaša iskušenja čine teškim,uvijek imaju oni koji prolaze još teža.

Ako Allah dž.š. svome robu želi dobro stavi ga na iskušenje.

Pricu nam je poslala sestra Zejneb
*********************************************************

Beograđanka

Često čujem ponavljanje iste priče o tome kako je moja nena učila ezan i ikamet mom bratu i meni kad smo bili tek rođeni. Ta slika koju nisam videla, jedino osetila, prati me čitav život. Sećam se kada bi, kako sam sve više odrastala, čula ezan, nešto u meni se probudilo i nesvesno bi stala sa govorom i pokretima, samo bi ostala duboko zamišljena.

Rođena sam i odrasla u Srbiji, u sred Beograda. Beograd, kao moj grad, pamtim po mnogim lepim stvarima. Nikako ga ne mogu zaboraviti. Tamo je počeo moj put i povratak.

Iako noseći muslimansko ime, nisam, sve do puberteta, bila uverena i ubeđena u islam. Do mene su doprirala razna učenja, kako o hrišćanstvu, komunizmu, tako i učenja raznih sekti. Ipak, verovala sam u Boga, ali nisam bila ubeđena niti u jedan pravac. Nisam znala kuda idem i da li je ovo ili ono istina. Kada živite u jednom mestu okruženom ljudima koji lutaju i vi lutate sve dok vas Milostivi ne uputi.

Bilo je svakakvih provokacija na ovaj ili onaj način. Više je to bilo na nacionalnom osnovu. I pitala sam se, šta ako ja nisam muslimanka a oni mene toliko provociraju. Možda jednog dana odlučim da budem hrišćanka. Da li bi me tada susretali sa nelagodom? Na ekskurzije smo išli obilazeći manastire i crkve. Iako se u crkvama nisam lepo osećala, i dalje sam razmišljala da li one predstavljaju istinu za kojom težimo. Sećam se mirisa tamjana i velikih freski visoko na plafonu. Iskreno hvatao me je strah pri ulasku u njihove svetinje. Ne znam što. Čudno mi je bilo kada ljube ikone i šta su te ikone zapravo.

Palila sam sveće u crkvi, za umrle i žive. Nikad uverena da je to istina, više radi toga što su svi to radili. Sećam se da sam se krstila kada bi čula nešto čudno u svom datašnjem društvu. Bože sačuvaj. To je više bila dečija navika. Ali sa odrastanjem to mi je sve bilo strano. Sa jedne strane ezan i islam, sa druge crkva, Božić, Uskrs. Odakle da počenem i čemu da se vratim? Jeste, za druge sam ja bila muslimanka, ništa više i ništa drugo. Ali u mom srcu, nisam bila u potpunosti orijentisana.

Posle rata, počeli smo da opet idemo kod nene u jedno bosansko selo. Tamo sam opet slušala ezan i gledala nenu kako uporno i skrušeno obavlja molitvu. Zašto se ona toliko trudi? Od svoje desete godine pa sve do tada. Da li je jednostavno tako naučila ili ima veliko ubeđenje? Verovatno da joj je to predstavljalo rutinu davno bi prestala, jer to je velika obaveza koja ukoliko je neiskrena, slama čoveka.

Puno previranja, ali jedno sam znala. Bog postoji. Svaki put pre spavanja izgovarala sam reči molitve: „Bože, oprosti svima nama, daj nam samo dobro. Svim ljudima. Neki me ubeđuju, sa svojim komunističkim lažima, da Ti ne postojiš. Ne verujem im. Ja verujem u Tebe. “ Toga se dobro sećam. Ostajalo je da odredim u čijeg to Boga verujem, da li on ima sina ili ne, da li je moj Poslanik Muhammed.

Fatihu sam prvi put naučila da bi se zaštitila, to su me moji savetovali. Bila sam jako ponosna na to, ali ne i dovoljno ubeđena u ono što govorim. Nama su čas islam u školi predstavljali kao religiju mira a čas ko religiju sile i terorizma. I dalje, nastavlja se potraga. Prateći svoga brata u svemu pa i u religiji počela sam kao i on da čitam o svemu. Zapravo on je više čitao a ja sam se ponavaljala za onim o čemu mi je pričao.

Odlučili smo da idemo na islamsku veronauku. Bajrakli džamija. Naša lepotica. Isti miris tepiha i šuštanje vode iz česme u dvorištu, polako mi se vraća. Počinjem da napredujem učeći sufaru i puno toga novog. Učimo i da klanjamo. Nisam očekivala da ću ubrzo klanjati i kod kuće. Mislila sam da ću to raditi samo na veronauci. Ali osećaj za tim je kao zavisnost.

Dugo sam razmišljala o iskrenosti mog novog poziva. Ipak konačno sam se opredelila. Islam, to je ono što hoću. Ja sam muslimanka i poreklom i fitrom i ubeđenjem. Šehadet, namaz, post i još malo toga sam u početku imala od islama. Dalje nastavljam da napredujem sve više i više. Elhamdulillah. Ipak, mislim da je čovek najponosniji na početak svog ulaska u veru. Tada su žar i sreća najveći. Snaga najupornija. Želja i volja jedno.

Ne krivim svoje roditelje što sam lutala. Pa i oni su. Baš zbog toga što oni nisu bili odlučni i ja sam bila neodlučna. Ipak danas smo na istom. Pronašli smo svrhu i cilj. Sa njima u džemmatu obavljam molitvu. MašaAllah. Zajedno se spuštamo na zemlju veličajući svoga Gospodara koji nas je stvorio, uputio, opskrbio i okupio. Molim Ga da nas sastavi i u Džennetu gde ćemo večno biti zajedno i neprestano slaviti Njega savršenog. Ima li lepše nagrade?

U srcu Beograđanka

Pricu nam je poslala sestra Enisa