Džinski napadi (doživljaj jedne sestre)

Ovo sto cu izloziti je vise namijenjeno da podijelim s nekim moje iskustvo: Oko jedan sat navece, cujem sin (14 godina)me zove, vristi. Sletim u prizemlje do njega da vidim sta je. On place, kaze mama ja poceo spavat i cujem neko me zove i kaze: “Ustani, idi pravi dzamiju!” Ja se okrenem na stranu i pocnem spavat, kad me nesto zgrabi i…

baci me na ledja. Otvorm oci i vidim samo nesto crno mi se navalilo na prsa i tusi me. Pokusao sam da te zovem ali nisam mogo doci do daha. Poceo sam uciti u mislima I glas mi se vrati. Ja ga malo smirim I kazem da se ne boji, da je to samo san. I stavim mu u kompjuter cd sa rukjom da slusa. Nisam glasno da moze lijepo slusat. I ukljucim mu da ponavlja kad zavrsi. Mislim, neka preslusa makar dva puta pa cu sici da ugasim.

Popnem se na sprat da gledam televizor dok on zaspi. I pored toga, mogla sam cuti tiho rukju. Ne znam sta se sa mnom desilo ni kad sam zaspala. Samo znam da sam pocela sanjat da mi je kcerka pala na pod I ne zna za sebe. Probudim se, ali nisam budna. Cujem da rukja uci ali ne mogu da se pomaknem. Ko da sam tu a I nisam. Ne mogu ni ruke da pomaknem, ni prst. Usta mi otvorena a ne mogu disat. Samo me jeza hvata I mucnina. Hocu da zovnem muza ali glas nije moj. Ne mogu ga zvati kad mi je vilica ukocena. Samo ispustam neki zvuk.

Cujem rukju na momente I onda vise ne cujem. Cujem neko drugi prica jezik koji ne razumijem. Ko da je arapski ali mi nije jasno kako. Kad cujem rukju znam da sam svjesna ali ne mogu pricat. Svim silama sam se trudila da izgovorim sehadet ali nece I nece, usta zaglavila, jezik ko da je odebljao. Ne mogu ustat, ne mogu ni vikat. U glavi 3-4 razna glasa I kao da opet cujem da neko cvili I zavija. Ne znam jesam li to ja. Svim silama sam se trudila da izgovorim sehadet. Iz mene samo izlazi zvuk:aa aaaa.

Tako ne znam ni ja koliko puta sam pokusavala. Nesto me tjera da izgovorim I znam da moram, ali ne mogu. Znam da me samo to moze spasit, ali glasa nema. Da mi samo muz hoce ustat da ugasi rukju, ali ne mogu ga dovikat, nema glasa. I tako sam se borila I tijelom I mozgom. Pritislo me, pritislo mi prsa I noge I ruke, sva utrnula. Strah koji sam osjecala ne mogu opisat. I mislim, samo da mi je pomaknut usta, ali ne mogu.

Sabrala sam svu snagu I molila Allaha da mi pomogne da ovo prodje, u sebi. I pokusavala. I onda, odjednom, usta se pomjerise I ja izgovorih iz sveg glasa, svom snagom La Illahe Ilallah, Muhammeden RasulAllah! Pritisak nestade I ja skocih sa kauca. Pipam lice I vidim da su mi usta jos uvijek otvorena ali mogu ih zatvoriti I mogu jezik pomijerati. Klonula sam. Cujem dole rukja jos uci. Odem u sobu I zovnem muza. On skoci, gleda u mene. Zamolim ga da ode ugasit rukju.

Bilo je tacno pola tri u jutru kad sam izgovorila sehadet. Ja legla na krevet, skupila se u klupko I od straha ne smijem pricati. Samo mi jecaji iz duse izlaze I samo mi se uzdise. Evo I sad, citav dan uzdisem kao da sam cijelu noc plakala pa mi se jecaji otimaju. Ne znam sta je bilo sa mnom ni zasto, ali znam da je bilo uzasno!

Jutros sam pokusala da razmislim dobro I da ubijedim sebe da sam to sanjala, ali ne mogu sebi lagat. Znam sta je san. Vise puta kad sanjam nesto, I u snu znam da sanjam pa nekad, ako je nesto ruzno, natjeram sebe da to “ispravim” I promijenim. Na primer, ako sam na mostu u snu, I most se ljulja I hoce propasti, ili ja propadam kroz daske, kazem sama sebi da je to moj san I da mogu sanjat kako ja hocu. I onda sanjam lijepo, ili zaustavim ljuljanje mosta. Ali ovo ovako nikad nije bilo! I znam da nije san jer sam cula rukju s vremena na vrijeme. Doduse, tesko je sve skontat. Jer povremeno sam cula I neke druge glasove a ne znam odakle dolaze.

Inace nisam plasljiva osoba. Bojim se samo Allaha, dz.s., i On mi je jedini spas. Prvi put u zivotu da sam se bojala toliko! I prije sam slusala rukju. Prvih nekoliko puta, nije bilo nikakvih reakcija. Pa onda, ono sto me je iznenadilo, prilikom slusanja, pocelo mi se povracati. Sljedeci put, uz povracanje dosao je osjecaj bola u zelucu a kroz sve to uzasna tuga, plac i gusenje. Pa sad ova reakcija, ovolikim intenzitetom, da se zaista bojim ukljuciti rukju bez necijeg strucnog prisustva.