Fatiha se ne uči mrtvima

Svima nama poznato je da naš narod, kada prolazi pored mezarja, podiže ruke i uči Fatihu za umrle, dakle, iznad mezara umrlog uče ajete koji u prijevodu na naš jezik glase:

1. Tebe, Allaha, Gospodara svjetova, hvalimo,
2. Milostivog, Samilosnog,
3. Vladara Dana sudnjeg,
4. Tebi se klanjamo i od Tebe pomoć tražimo!
5. Uputi nas na Pravi put,
6. na Put onih kojima si milost Svoju darovao,
7. a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali
8. niti onih koji su zalutali!

Šta si ti uradio za umrlog učeći ovu suru, jesi li ga barem spomenuo dok si učio? Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podučio nas je da, kada prolazimo pored mezarja, proučimo: “Es-selamu ‘alejkum ehled-dijari minel-mu’minine vel-muslimine ve inna inšaallahu bikum lahikun. Jerhamullahul-mustakdimine minna ve minkum vel-muste’hirin. Nes’elullahe lena ve lekumul-afijeh! – Mir neka je na vas, o stanovnici ovih kabura! I mi ćemo se, ako Bog da, vama priključiti. Neka se Allah smiluje i našim i vašim precima, kao i potomcima! Molimo Ga za oprost, i nama i vama!”

Dakle, kada se prolazi pored mezarja treba učiti navedenu dovu, a šta mi prakticiramo učiti umrlima? Razmislite o prijevodu sure Fatiha i uvidjet ćete da to živi treba da uče sami za sebe moleći tako Uzvišenog Allaha za uputu. Je li isto učiti spomenutu dovu i Fatihu za umrle? Velika je ovo razlika.

Preuzeto sa video predavanja prof. Enesa Julardžije
Pripremio i prilagodio NUM portal