Ispovjest jedne srpkinje

Moja soba je za mene bila jedini kutak u kom sam se osećala sigurno. Sigurno i toplo. Ali i dalje je postojao taj osećaj praznine i želje za pročišćenjem. Kako to izvesti? Mučile su me moje fobije, toliko dugo. Toliko dugo! Nekoliko godina. Nekome ko ovo čita taj period je brzo prošao, ali meni je svaki sekund bio kao godina, a svaki minut kao decenija. I tako, dugo sam se borila, polako shvatajući da je borba sve to vreme neuspešna. Borila sam se za lek. Htela sam da se izlečim. Tražeći tako put nailazila sam na razne nerazumne odgovore, kako u hrišćanstvu tako i u budizmu, materijalizmu. Pravog odgovora nije bilo. Ništa! Nisu mi dovoljni ti odgovori, želim pravi i potvrdni. Želim lek. Kako ću ga pronaći?

Onda, došla sam do odgovora u Islamu. Bog je Jedan. Njemu se molimo direktno. U Njega se pouzdamo Jedinog. Zašto? Jer samo On pomaže. Samo bih spustila svoje čelo, šake, kolena i prednje prste nogu na tlo svoga toplog kreveta. I dugo, dugo bi tu ostala, misleći da je molitva samo sedžda. U početku moja molitva je bila isključivo zasnovana na njoj. Kao da lebdim. Znam Kome se molim, znam svrhu i korist toga. Ne molim se nekome ko mi ne može pomoći. Ko ni sam sebi ne može pomoći. To je tad za mene bio jedini spas. Nema ikona, posrednika, svetaca, čudaka kojima se molim za spas.

“Samo Tebe, Bože, molim da mi pomogneš. Ti si moj oslonac u teškim trenucima. Samo se u Tebe pouzdavam.“

Ubrzo sam naučila reči koje su toliko velike i snažne. Kada ih izgovoriš osećaj se tako sigurno i postojano: “Ve la havle ve la kuvvete illa billah – Nema snage niti moći osim Allahove snage i moći”. Njegova moć i snaga su savršene. I tako, pouzdala sam se u Allaha. I naravno, to je jedino uspelo. Čisto telo, čisto srce i osećaj smirenosti. Ovo je ono što sam tražila dugo. Suze su tekle ne mogavši da se zaustave. To su bile suze radosnice. Iako u svom malom kutku, onako zatvorena od ostalog sveta, ja nisam bila skučena i zatvorena. U molitvi, na sedždi, moj je bio celi svet. Ja sam mnogo više. Ja mogu mnogo više. Nisam tako sama kao što mi je to šejtan predstavljao.

Molila sam Boga, veličala Ga i hvalila. Ponekad mi je bilo čudno što sam toliko srećna. Bilo mi je i nestvarno da sam konačno pronašla put. Pravi put. Naravno, to mi je Bog dao. Hvala Mu!

Odlomak iz knjige “Prihvatile su islam kao Belkisa” autorice Aganović Enise