Ibn Tejmijje koji je kazao: „Kada se desi fitna onda pametni i učeni nisu u stanju spriječiti glupake i bestidnike da prolijevaju muslimansku krv.“

 

Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: „Sretan je onaj ko se kloni fitne, sretan je onaj ko se kloni fitne, sretan je onaj ko se kloni fitne, i onaj ko bude iskušan pa se strpi na iskušenju.“ (Ebu Davud).

 

Muhamed ibn Sirin je rekao: „Fitna se dogodila u vrijeme kada je hiljade ashaba bilo živo, ali ni stotinu njih nije učestvovalo u tome. Broj ashaba koji su učestvovali u velikoj fitni nije prešao trideset.“ (Ibn Kesir, El-bidaje ven-nihaje, VII/264).

 

Imam Eš-Ša’bi je samouvjereno govorio: „U Bici kod deve učestvovali su samo četverica ashaba: Alija, Ammar ibn Jasir, Talha i Zubejr. Ako mi donesete dokaz da ih je bilo peterica, ja ću sebe smatrati lažovom.“

 

Prenosi se od Muhameda ibn Sirina da su neki ljudi, među kojima je bio i njegov sin, govorili Sa’d ibn Ebi Vekkasu: „Zar se nećeš pridružiti jednoj od dvije skupine?! Ti si jedan od članova šure (zakonodavnog tijela) i ti si preči od drugih da se uključiš u borbu.“ Odgovorio je: „Neću se boriti dok mi ne donesete sablju koja ima oči, usta i jezik, i koja će znati raspoznati vjernika od nevjernika. Ja sam bio mudžahid i ja dobro znam šta je džihad.“ Hoće reći: „Ovo što mi vi nudite nije džihad, jer ja dobro znam šta je džihad. To što vi nudite je smutnja i fitna koja će nas uništiti.“

 

U vrijeme fitne sa Abdullahom ibn Zubejrom, dvojica muslimana došli su kod Abdullaha ibn Omera, rekavši mu: „Ljudi čine to što čine, a ti si poznati ashab i sin Omerov, radijallahu anhu Šta te sprječava da ne izađeš u borbu i prikloniš se jednoj strani?“ Odgovorio je: „Sprečava me to što je Allah zabranio da prolijem krv svoga brata muslimana.“ Na to su oni kazali: „Zar Allah nije rekao: Borite se dok ne nestane fitne.“ Odgovorio je: „Mi smo se borili dok nije nestalo fitne i dok islam nije pobijedio, a vi želite da se borite da bi širili fitnu i da vjera bude nekom drugom mimo Allaha.“ (Buharija)

 

Ahnef ibn Kajs, radijallahu anhu, veli: „Izašao sam da se pridružim Aliji, radijallahu anhu i njegovoj vojsci, pa me je sreo Ebu Bekre, radijallahu anhu, i rekao mi: ‘Kuda si pošao?’ Odgovorio sam: ‘Želim pomoći Poslanikovog amidžića, Aliju, radijallahu anhu’ Tada mi je on rekao: ‘Vrati se, jer ja sam čuo Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao: – Kada se muslimani sukobe i ubijeni i ubica će u Džehennem.’ Rekao sam: ‘Allahov Poslaniče, za ubicu mi je jasno, a zašto ubijeni?’ Odgovorio je: -Zato što je i on želio ubiti drugog muslimana.’“ (Muslim)

 

Poznati ashab i učenjak među ashabima, Abdullah ibn Amr ibn As bio je prisiljen da izađe u borbu na Sifinu, pa je izašao na poprište bitke ali se nije htio boriti, već je govorio: „Šta ja imam sa Sifinom, šta ja imam sa ubijanjem muslimana! Da sam davno umro, a da ovo nisam dočekao. Tako mi Allaha, ja neću nikoga udariti sabljom, niti kopljem, niti ću na bilo kojeg muslimana baciti strelicu.“

 

Alija, radijallahu anhu, koji je očekivao podršku ashaba, nakon što je čuo da su se Sa’d ibn Ebi Vekkas i Ibn Omer suzdržali od učešća u borbi između Alije i Muavije, rekao: „’Divan li je stav koji su zauzeli Ibn Omer i Sad ibn Ebi Vekkas! Ako je to dobro onda je nagrada za njega velika, ako je grijeh, onda je to neznatna pogreška.“

 

Huzejfe, radijallahu anhu, govorio je: „Neće ti štetiti fitna ako znaš vjeru, fitna nastaje onda kada ti se pomiješaju istina i zabluda.“

 

A Hasan Basri je kazao: „Kad fitna dolazi prepoznaju je samo učenjaci, a njen odlazak prepoznaju i neznalice.“

 

Abdullah ibn Omer u pismu jednom muslimanu koji je od njega tražio da mu napiše pismo koje će sadržavati suštinu cjelokupnog znanja. Ibn Omer mu je odgovorio: „Znanje je obimno, ali ako možeš da postigneš to da sretneš Allaha na Sudnjem danu, a da o svom vratu ne nosiš muslimansku krv, da ti je stomak čist od bespravnog jedenje tuđeg imetka, da svoj jezik sustegneš od napada na čast muslimana i da se držiš džemata muslimana, onda to učini.“