“Dok smo bili na putu pokvarilo nam se auto. Sa mnom su bili žena i djeca, a vani je bilo vrlo vruće. Dok mi je porodica bila u autu, ja sam na užarenom suncu razmišljao šta da uradim sa ženom, djecom i automobilom? Zar nismo svi svjedoci ovakvih scena? Uglavnom i ne razmišljamo da stanemo i upitamo da li nešto treba. Kao da ništa nemamo s time, a najviše što ponudimo je dova da mu Bog olakša i pomogne. Ovo stanje može razumjeti samo onaj kome se auto pokvari i stane. Od prolaznika očekuješ da stanu i pomognu ti, a nerviraš se ako ne stanu i smatraš ih dušmanima. Pitaš se zašto ne staju, iako i sam isto postupaš, zar ne?!

I tako, dok su mnogi prolazili, jedan je stao, nazvao selam i upitao o čemu se radi. Očito se razumio u mehaniku i nakon pregleda je rekao da se kvar tu ne može otkloniti. Subhanallah, šta sada?! Prvi put vidim čovjeka, ne znam ni ja njega, a ni on mene. Kaže mi: “Vidi, brate, ti si sa porodicom a ja sam sam. Uzmi moje auto, ukrcaj porodicu, osloni se na Allaha i pravac Rijad. Ja ću ostati kod tvog auta. U restoranu ću popiti kafu, ručati i do jutra čekati. A ti, kada dođeš u Rijad (koji je otprilike 400 km udaljen), smjesti porodicu i po auto i mene pošalji šlep-službu.”

Dobri čovječe, kako ćeš mi dati svoje auto a jedan drugog uopšte ne poznajemo? “Ma, hajde, moje auto je kod tebe a tvoje kod mene. Gdje možeš otići i pobjeći? Osloni se na Allaha i vozi!”Porodica i ja smo sjeli u auto i otputovali za Rijad, dok je naš nepoznati pomagač uzeo abdest, klanjao podne i ikindiju-namaz, popio kafu, ručao i bezbrižno legao. Stigavši u Rijad, iznajmio sam i poslao šlep-službu, koja je stigla na odredište pred zoru. Natovarili su auto, a naš dobročinitelj je sjeo sa vozačem šlep-službe i stigli su u Rijad oko podne.

Po dolasku u Rijad, htio sam da mu se zahvalim i odužim za uslugu, a on je rekao: “Ne, ne, ne želim ništa! Ništa nisam uradio. Stigao sam u Rijad, auto mi je tu, el-hamdulillah, a evo i tvog auta.” Tada smo se i upoznali, a na moju molbu mi je dao svoj broj telefona i otišao. Tako su prošli dani i noći a ja sam sjedio na sijelu gdje se pričalo o dobrim djelima i činjenju usluga. Na tom skupu sam rekao da sam mislio da na dunjaluku nema hajra dok mi nije došao taj i taj i učinio uslugu, koju brat bratu ne bi učinio, iako jedan drugog nismo ni poznavali. Detaljno sam im ispričao šta se zbilo.

Podosta vremena je prošlo a da o njemu nisam ništa čuo, niti sam ga zvao. Okrenuo sam broj telefona, a na poziv se javila njegova supruga. Od nje, vidno uznemirene, saznao sam da je zbog dugova zaglavio u zatvoru. E, pa, sada je došlo vrijeme da se uzvrati na dobročinstvo. Saznavši za zatvor u kojem se nalazi, sutradan sam uzeo 100.000 rijala (preko 40.000 KM) i otišao kod upravnika zatvora. Zamolio sam ga da mu preda novac za izmirenje dugova i da puste zatvorenika. Na upravnikovo insistiranje da kažem ko je hajirlija, rekao sam da kaže da je dobročinitelj neko ko daje u ime Allaha i s namjerom da zatvorenik izađe iz zatvora.

Upravnik je pozvao zatvorenika i rekao mu: “El-hamdulillah, za tebe imam radosne vijesti. Jedan od Allahovih dobrih robova, koji se nije predstavio, donio ti je 100.000 rijala da vratiš dugove i izađeš iz zatvora.” Uzeo je 100.000 rijala i rekao upravniku: “Allah te poživio, ali taj iznos mi ništa ne koristi. Ja sam u zatvoru zbog ogromne sume novca. Dugujem tri miliona rijala (oko million i tristo hiljada KM)!!”Subhanallah, ušao u biznis i propao, pa zapao u ogromne dugove! A šta je 100.000 hiljada prema 3 miliona?! Kaže da mu taj iznos neće pomoći, niti će ga osloboditi, pa predloži upravniku zatvora da novac dadne onima koji duguju po pet, 10 ili 20 hiljada rijala, jer će njima koristiti i iz zatvora ih izbaviti.

Subhanallah! Kakvo dobročinstvo! U zatvoru je a ne kaže da se novac preda njegovoj ženi i djeci, nego dajte ga onima koji su u zatvoru radi 5, 10 ili 20 hiljada rijala! Allahu ekber! Izbavite iz zatvora makar neke ovim novcem. Od upravnika saznajemo da je sa tim novcem oslobodio, u ime Allaha, sedam zatvorenika toga dana. Bože, divne li duše! Dobročinitelj se ne mijenja, pa i onda kada se nađe u nevolji, brizi ili zatvoru. Uzvišeni Allah kaže: “…vidimo doista da si čovjek koji dobro čini!” (Jusuf, 36)

Njegovi prijatelji iz zatvora su mu se zahvalili, sa njim se oprostili i iz zatvora otišli, a upravnik zatvora se čudio: “Ne znam što je čudnije: onaj što je donio 100.000 rijala, ne kazavši ko je, ili ovaj što je podijelio novac da oslobodi zatvorenike, a sam nije imao ni jednog rijala! Doista ne  znam ko je čudniji i ko je bolji!” Poslije dvije-tri sedmice sam ponovo nazvao kuću zatvorenika i od žene saznao da je još u zatvoru. Ponovo je otišao kod upravnika zatvora da se raspita zašto mu prijatelja nisu pustili iz zatvora jer im je on dao 100.000 rijala za izmirenje duga. No upravnik ga je obavijestio da je dug ogroman, iznosi 3 miliona rijala i 100.000 ga nije mogao osloboditi.

Tom prilikom mu je rekao: “Tako mi Allaha, ne znam šta je čudnije, tvoja ili njegova plemenitost i dobročinstvo! Dadneš nam 100.000 a ne kažeš ni ko si ni šta si i ponovo dođeš da se za njeg raspitaš, a on sa tih 100.000, vidjevši da mu ne mogu koristiti, u ime Allah oslobodi sedmericu koji su dugovali po 5, 10 i 20 hiljada rijala.”

Naš prijatelj, koji je donio 100.000 rijala, zaprepastio se i rekao: “Allahu ekber! Ovaj čovjek je čudo!” Zatražio je od upravnika dokaz da on doista duguje tri miliona i otišao. Poznavao je mnoge ljude i imao veze. Kaže da je otišao kod glavešina i bogataša i za tri mjeseca sakupio 3 miliona rijala, uplatio za prijatelja i izbavio ga iz zatvora. Allahu ekber! Dobročinstvo koje činimo treba biti samo u ime Allaha, dž. š., a ne u ime slave i dunjalučkih interesa. Naš Stvoritelj zna za naša dobra djela i On neće dopustiti da ona propadnu, kao što smo vidjeli u citiranom ajetu.

Sa arapskog preveo Abdullah Hodžić