Lično sam se borila godinama da se pokrijem, i poslije svakog namaza kad skidam hidžab sa glave osjećala bih tjeskobu. Međutim, jednog dana sam klanjala podne namaz, a imali smo i goste taj dan, pa sam sama sebi rekla: “Neka hidžab stoji na meni, poslužiću ih ovako u hidžabu” ne sluteći da će taj spontani događaj promijeniti cijeli moj život. Poslužila sam goste i niko me ništa nije pitao. Kad su otišli, samo sam sjela i samu sebe pitala: “Pa zar je ovo ovako lako?” Zar je ovako lako nositi hidžab, a ja se patim godinama. Strahujem od ovog, od onog, šta ću, kako ću.

Allahu ekber, odluka je pala. I rekla sam prvo mužu: “Ja ovu maramu skinuti više neću.” Dosta je okova koje nosim godinama, i želim a ne mogu da se odlučim. Pokušao je da kaže nešto, ali sam ga već u startu prekinula i rekla lijepo: “Ne, ovaj put nemoj ni pokušati da me spriječiš. Ovo je moja odluka, moj život i moj put koji sam konačno izabrala.” Spremna na sve izazove, na sva iskušenja, jača nego ikad u životu, izlazila bih u trgovinu, na posao, u goste. Tada više nije bilo bitno šta će neko reći, kako će te pogledati, jer ti lebdiš, i kao da te meleci nose, kao da ne hodaš po zemlji. E takav je osjećaj kad konačno staneš u taj predivni komad platna.

Zato, drage moje seke, priuštite sebi barem jedan dan u hidžabu i prošetajte sa djecom, sa svojim mužem, udijelite sadaku i zamolite Allaha da vam olakša vaš nijet. Allah sve može, ali na nama je da učinimo prvi korak ka Njemu.