Koristi osamljivanja tokom vremena smutnje

Ovo su neke koristi o držanju podalje i odvajanje sebe kad god se smutnja potpali.

• Zaštita čovjekove vjere od zloupotrebe, duše od uništenja, narušavanja časti i gubitka imetka.Kako je rijetko da se čovjek upusti u smutnju i da bude spašen od nje.
•  Neposjedovanje loših osjećanja prema muslimanskim masama.To je bio razlog što je Sa’d, radijallahu anhu naredio svojoj porodici da mu ne govore ništa o stvarima ljudi kada je nastupila smutnja sve dok se oni nisu ujedinili pod jednim glavnim Imamom.
• Plamen smutnje se gasi.Ovo iz razloga što kada god ljudi izbjegnu smutnju odvajajući sebe, smanji se broj ljudi koji su uključeni i zlo se takođe smanji ali kada god ljudi sebe izlože njoj, uključe se i stave sebe u nju, onda se broj zlih ljudi povećao i njeno zlo se takođe povećalo.

Treba obratiti pažnju takođe na sljedeće tačke:

1. Osamljivanje nije propisano u šerijatu u apsolutnom smislu već ima posebna vremena kada je preporučeno.Kada god je osamljivanje pohvaljeno u islamskim tekstovima, moguće je da je ono bilo specifično za određene pojedince kojima bi mješanje sa drugima naštetilo njihovoj vjeri ili je specifično za vremena smutnje u kojima je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem naredio da se praktikuje osamljivanje.

2. Osamljivanje tokom vremena smutnje je od dvije vrste shodno njegovim prednostima i koristima, mogućnostima i moći:

• Potpuno odvajanje na mjesto daleko od ljudi
• Djelimično odvajanje gdje osoba ostaje podalje od smutnje i njenih ljudi i ne uzima učešće u njoj čak i ako on boravi među masom

3. Ako se grupa prijestupnika pobuni protiv pravednog i islamski prihvaćenog Imama onda je ispravno pomoći ga protiv njih bez ostavljanja njega pod izgovorom osamljivanja.Imam al-Taberi je rekao: „Osnova fitne je ibtila ( iskušenje/test) a zabranjivanje pogrešnog je obaveza svakoga ko je u mogućnosti.Tako ko pomogne onome ko je u pravu onda je on takođe u pravu a ko pomogne onoga ko je u krivu onda je i on takođe u krivu, a ako je stvar zbunjujuća onda je to stanje u kojem je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem zabranio borbu u njoj.“ (Feth al-Bari-Ibn Hadžer)

4. Što se tiče onoga što se desilo između ashaba, radijallahu anhum u pogledu borbe, nije dozvoljeno pripisivati grešku bilo kome od njih naročito zbog toga što su svi oni koristili svoj vlastiti idžtihad.Ono što se desilo je bilo ono što je Allah odredio i svi su oni vođe za nas.

5. Moramo se suzdržati od nesuglasica koje su se desile među njima i nije na nama da ih spominjemo osim sa najljepšim riječima zato što su oni ashabi i što je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem zabranio njihovo vrijeđanje.Doista je Allah njima oprostio i rekao da je On zadovoljan s njima