Kratka analiza života i misije Poslanika Muhammeda, a.s.

Isus je kazao jevrejima da im se nakon njega ni jedan poslanik neće pojaviti među njima i da će im Carstvo Božje biti oduzeto i dato narodu koji ga više zaslužuje: „Zato vam kažem da će se od vas uzeti carstvo Božje, i daće se narodu koji njegove rodove donosi.“ (Jevanđelje po Mateju 21:43)

 Ovaj narod potekao je od Išmaela, koga su Jevreji odbacili.[1] Kur’an navodi: „A kada Isa (Isus), sin Marijin, reče:’O sinovi Israilovi, ja sam vam Allahov poslanik da vam potvrdim pre mene objavljeni Tevrat (Toru) i da vam donesem radosnu vest o poslaniku čije je ime Ahmed, koji će posle mene doći’- i kad im je on doneo jasne dokaze, oni rekoše:’Ovo je prava vradžbina!’” (Kur’an, 61:6)

    U Novom zavetu, Isus prorokuje dolazak Muhammeda kroz ove reči: „Nego vam ja istinu govorim: bolje je za vas da ja idem; jer ako ne idem, utešitelj[2] neće doći k vama; ako li idem, poslaću Ga k vama. I kada on dođe, pokaraće svet za greh, i za pravdu, i za sud. A kad dođe On, Duh istine, uputiće vas na svaku istinu; jer neće od sebe govoriti, nego će govoriti šta čuje, i javiće vam šta će biti unapred. On će me proslaviti…” (Jevanđelje po Jovanu 16:7-14)

     Od tog vremena, ko je proslavio Isusa više od Muhammeda?[3]

     Kur’an navodi ajet: „Prvi hram sagrađen za ljude jeste onaj u Meki, blagoslovljen je on i putokaz svetovima.” (Kur’an, 3:96)

     Poslanik Avram je pomenut kod istog mesta gde je izgradio temelje svete Božje Kuće (Ka’be), ukazujući da je to bio bezvodni kraj. U Kur’anu se navodi: „Gospodaru naš, ja sam neke potomke svoje naselio u dolini u kojoj se ništa ne seje, kod Tvoga Časnoga hrama.” (Kur’anu, 14:37).

     Šta više, Isaija 21:13 takođe pominje otkrovenja iz Arabije. Činjenica da je poslanik Muhammed bio nepismen i da nije umeo da čita pomenuta je u Bibliji: „Ili da daju knjigu onom koji ne zna čitati govoreći: Čitaj to; a on reče: ‘Ne znam čitati.’” (Isaija, 29:12)

     U Buharijevoj zbirci hadisa nalazimo sledeće o prvom otkrovenju Poslaniku Islama: „Bio je u pećini kada mu je anđeo Gavrilo došao i rekao: ‘Uči!’ – ‘Ne znam učiti (čitati)’- odgovorio je Poslanik. ‘Zatim me je uzeo k sebi – kazao je on – i stisnuo toliko da me je muka spopala, a potom pustio i kazao: „Uči!”- „Ne znam učiti” – kazao sam, a on me uze i treći put stegnu, pa pusti i reče: „Uči u ime tvog Gospodara koji je sve stvorio. Stvorio je čoveka od ugruška. Uči, čitaj, a tvoj je Gospodar najplemenitiji.”’”[4]

     Kur’an navodi: „Onima koji će slediti Poslanika, Verovesnika koji neće znati ni da čita ni da piše, kojeg oni kod sebe, u Tori i Jevanđelju, zapisanog nalaze.” (Kur’an, 7, 157)

     U Arabiji 571. godine, proročanstvo Isusa i njegovih prethodnika se ispunilo. Utešitelj je rođen među decom Išmaila,[5] koji su vekovima nakon Avrama i Išmaila postali mnogobošci i idolopoklonici. Muhammed se isticao među svojim narodom jedinstvenošću svog karaktera, borbom za istinu i njegovom samilošću prema siromašnima i slabima. Postao je poznat kao Sadik (Istinoljubivi) i Emin (Poverljivi) među svojim narodom. Bio je izabran od Svemogućeg Allaha u svojoj četrdesetoj godini da bude Njegov poslednji prorok i poslanik celom čovečanstvu. Propovedao je verovanje i jednoću Allaha, Tvorca, koji jedini zaslužuje da bude obožavan, Održavaoca celog univerzuma i sveg unutar njega.

     Bog je podržao Poslanika Muhammeda mnogim čudima koja su potvrđena od strane svedoka, poput deljenja meseca (Kur’an 54:1) ili uragana koji je On poslao da se suprotstavi sveobuhvatnom napadu neprijatelja na Medinu (Kur’an 33:9). Takva čudesa pomenuta su u Kur’anu nakon njihovog odigravanja, a nevernici tog vremena, koji su bili nestrpljivi da pronađu greške u Kur’anu, nisu našli nikakve kontradikcije između navoda u Kur’anu i stvarnih događaja. Zahvaljujući tome, mnogi su svojevoljno prigrlili Islam. Što se tiče vernika, ta čuda su učvrstila njihovu veru i verovanje u Allaha i Njegovog Poslanika. Mnoga druga čuda takođe su pomenuta u hadisima, poput poticanja vode između prstiju poslanika Muhammeda, uvećanja količine hrane tokom kopanja rovova oko Medine, priča o stvarima koje će se dogoditi i nepoznatim stvarima koje mu je Allah predočio. Međutim, živo čudo Poslanika je Kur’an jer se u njemu spominju linvistička, naučna i zakonodavna pitanja čudotvorne prirode.

     Poslanik Muhammed je živeo među svojim sledbenicima, svojom porodicom i ljudima. Ne postoji ništa u vezi njega što je bilo nepoznato niti tajno. Njegov život je bio otvorena knjiga. Najveći deo detalja iz njegovog života poznati su onima koji su poverovali u njegovo poslanstvo u ime Boga i koji su se žrtvovali zarad svog verovanja u Njega, dok Muhammed nije imao šta da im da osim otkrovenja koje je primio od Gospodara svih bića.

     Propovedao je poruku bratstva pod zastavom Islama, u kome nije bilo razlikovanja prema rasi, boji, jeziku, bogatstvu niti polu. Ovo je potvrđeno rečima Boga u Kur’anu: „O ljudi, Mi smo vas stvorili od muškarca i žene i učinili vas plemenima i narodima da biste se prepoznavali. Najugledniji od vas kod Allaha je onaj koji Ga se najviše boji; Allah je, uistinu, Onaj Koji sve i u potpunosti zna.ˮ (Kur’an, 49:13)

     Poslanik je isticao da poreklo nema vrednost kod Boga.[6] Kazao je: „Vaš Gospodar je jedan, i vaš otac (Adam) je jedan. Nije bolji Arapin od nearapina, niti nearapin od Arapina; i bela osoba nije bolja od crne osobe, niti je crna osoba bolja od bele – osim po bogobojaznosti.”[7]

     Ovo znači da su skrušenost i pravičnost kriterijumi na osnovu kojih Bog sudi ljudima, bez obzira na boju ili rasu.

     Ropstvo je bilo široko rasprostranjeno po svetu i bilo je zabranjeno u religijama stvorenih od ljudi tog vremena kao i u samoj Bibliji, u Knjizi Postanja 9:25-27, u Knjizi Izlaska 21:2-12 i Poslanici Efenižanima 6:5. Kada je Bog poslao Muhammeda sa poslednjom Svojom Objavom oslobađanje robova je postalo jedno od najvećih dobrih dela koja su približavala čoveka Bogu kao i način da se čovek iskupi za počinjene grehe. Bog kaže u Kur’anu:

      „Pa zašto on na blagodatima zahvalan bio nije? – A šta ti misliš: kako se može na blagodatima zahvalan biti? – Roba ropstva osloboditi.” (Kur’an 90:11-13)

     Poslanik Muhammed bio je poslat kao: „milost svim svetovima.” (Kur’an 21:107). Poslanik Muhammed je kazao: „Allah je prema onima koji su milostivi milostiv. Budite milostivi prema onima koji su na Zemlji, smilovaće vam se Onaj Koji je na nebesima.”[8]

     U još jednom od hadisa se navodi: „Ko god ne bude milostiv prema ljudima, Allah neće prema njemu biti milostiv.”[9]

     Poslanik Muhammed bio je živi primer milosti. Allah kaže: „Sa Allahovom milošću ti si blag prema njima; a da si grub i tvrdog srca, sigurno bi pobegli na sve strane od tebe. Zato im praštaj i moli da im bude oprošteno, i dogovaraj se sa njima.” (Kur’anu 3:159)

     Jednom je jedan beduin ušao u džamiju i počeo da vrši malu nuždu. Poslanikovi ashabi su požurili da ga zaustave, ali je Poslanik kazao: „Ne dirajte ga, ostavite ga na miru.ˮ Pošto je beduin završio, Poslanik mu je prišao i kazao: „Džamije nisu predviđene da se prljaju i da se u njima vrši nužda, već samo da se u njima slavi i veliča Allah, obavlja molitva i uči Kur’an.ˮ Poslanik je potom naredio da se donese kofa vode i opere nečisto mesto.[10]

     Oprostio je beduinu koji se grubo poneo prema njemu iako je on bio državni poglavar. Enes ibn Malik navodi: „Jednom prilikom sam šetao sa Božjim poslanikom koji je bio odeven u debelu odoru sašivenu u Nadžranu koja je bila grubih rubova. Beduin ga je sustigao i jako povukao za ogrtač. Video sam da se ivica ogrtača jasno urezala u Poslanikov vrat od siline kojom je povučen. Beduin mu je potom kazao: „Muhammede! Naredi da mi se udeli nešto novca od onoga što je Allah tebi dao.ˮ Poslanik se okrenuo prema njemu, osmehnuo se i naredio da mu se isplati nešto novca.[11]

     Poslanik je oprostio i Hatibu koji je počinio veleizdaju obavestivši neprijatelja, pleme Kurejša o planovima Poslanika. Hatib je jednoj ženi predao pismo i platio joj da ga odnese Kurejšima. Allah je obavestio Poslanika o njegovom planu pa je ovaj poslao dvojicu da je stignu i oduzmu joj pismo. Poslanik ne samo da je oprostio Hatibu već ga je i pohvalio zbog prethodne podrške Islamu.[12]

     Bio je blag učitelj i prijatan prema onima koji bi pogrešili pri molitvi, veličanju i spominjanju Allaha i slično. Mu’avia Ibn Al Hakam prenosi: „Dok sam obavljao molitvu sa Allahovim poslanikom, jedan čovek je kinuo i ja sam mu kazao ‘Jarhamuk Allah’ (Bog ti se smilovao). Ljudi su me čudno pogledali, pa sam kazao: ‘Nemala me majka! Zašto svi tako gledate u mene?’ Ljudi su se lupili šakama po butinama i onda sam shvatio da su me upozoravali da ćutim, pa sam ućutao. Kada je Božji poslanik završio sa molitvom, pozvao me je. Niti me je gradio niti me je udario, niti je bio grub prema meni. Nikada nisam sreo takvog učitelja ni pre ni posle njega. Samo mi je kazao: „Tokom naše molitva nije dozvoljen običan ljudski govor već se u njoj slavi i veliča Allah i uči Kur’an.ˮ[13]

     Poslanik je bio samilostan čak i prema svojim neprijateljima i veoma teško mu je bilo što odbijaju da prihvate istinu. U Kuranu stoji: „Pa zar ćeš ti da pukneš od tuge za njima, ako oni u ovaj govor neće da poveruju?! (Kuran 18:6)

     Čak je oprostio onima koji su pokušali da ga ubiju i da mu naškode, iako je mogao žestoko da ih kazni da je hteo. Jednom se desilo da je Gavarat ibn Al Haarit pokušao da ga ubije u snu. Međutim, Poslanik se probudio i savladao ga, a potom mu je oprostio i pustio ga, čak i pošto mu je govorio o Islamu, a ovaj odbio da ga prihvati.[14]

     Kada je Abdullah ibn Ubajj vođa licemera u Medini, koji je dugo vremena spletkario protiv Poslanika, umro, Poslanik je hteo da traži oprosta za njega više od 70 puta i čak je molio Boga za njega sve dok Uzvišeni Allah nije spustio ajet u kome je Bog blago prekorio Muhammeda što to čini: „I nijednom od njih, kad umre, nemoj da obaviš pogrebnu molitvu, i nemoj da stojiš nad njegovim grobom. Oni, u Boga i Njegovog Poslanika, zaista, nisu verovali i kao nevernici oni umiru.“ (Kur’an 9:84)

     Muhammedovi neprijatelji su čak išli dotle da su njega i njegove sledbenike finansijski i društveno bojkotovali, pa su oni ostali u tom stanju nemaštine dve ili tri godine sve dok nisu postali slabi i premoreni. Kada je po prelasku u Medinu Poslanik ojačao u političkom smislu, njegovi su sledbenici uhvatili Sumamu ibn Usala, poglavara plemena Banu Hanifa, jednog od najmoćnijih arapskih vladara pre pojave Islama. Sumama je bio na putu za Medinu sa namerom da ubije Poslanika. Međutim Muhammedova ljubaznost prema njima učinila je da on i njegovi sledbenici prihvate Islam, a zauzvrat je Sumama rešio da kazni Kurejše bojkotujući ih, iako je to uticalo na njegov veoma profitabilan poslovni odnos sa plemenom Kurejš. Naredio je svojim ljudima da Kurejšima ne prodaju zalihe hrane i robe i zakleo se da sa bojkotom neće prestati sve dok Poslanik to od njega ne zatraži. Bojkot je postepeno počeo da deluje, cene su skočile, a mnogi mnogobošci su oskudevali sa hranom. Kurajši su molili Muhammeda da kaže Sumami da prekine bojkot. Uprkos tome što su Kurejšije Muhammedu i njegovim sledbenicima nanosili godinama veliko zlo, i uprkos tome što je Poslanik imao priliku ovim da im se osveti i natera ih da prihvate Islam, on je odlučio da im oprosti i naredio je da se prekine bojkot.[15]

     Takođe kada se pobedonosno vratio u Mekku, svoj rodni grad iz koga su ga isterali mekanski pagani, oni su bili sigurni da će im se Poslanik osvetiti. Međutim, on je stao ispred vrata Ka’be i kazao im: „Kako mislite da bih trebao da se sada odnesem prema vama?” “Milošću, oprostom i blagošću plemeniti brate, sin plemenitog,” odgovorili su. ”Neka tako bude,” kazao je Poslanik. ”Govorim vam onako kako je poslanik Josif kazao svojoj braći: ‘Nikakva krivica vam neće biti nametnuta. Allah će vam oprostiti; a On je najmilosniji među milostivima.’”[16] Zatim im je kazao: ”Idite, slobodni ste.”[17]

     Ebu Sufjan, čuveni vođa plemena Kurejš bio je zakleti neprijatelj poslanika Muhammeda i trudio se iz petnih žila da uništi Islam i muslimane. Međutim, kada se Poslanik pobedonosno vratio u Mekku nakon dugo vremena, on mu se nije osvetio. Pošto je Ebu Sufjan kasnije svojevoljno prihvatio Islam, Poslanik se potrudio da mu pruži neke privilegije kako bi održao svoj prestiž među ljudima. Poslanik je kazao: „Ko god uđe u Ebu Sufjanovu kuću biće bezbedan, ko god uđe u svoju kuću i zatvori vrata, biće bezbedan i ko god uđe u prostor oko Ka’be biće bezbedan.ˮ[18]

     Takođe je oprostio Ikrimi ibn Ebu Džehlu, jednom od poznatih vođa plemena Kurejš zbog ogromne netrpeljivosti koju je ovaj gajio prema njemu.  Kada se Ikrima približio Mekki, Poslanik je kazao svojim sledbenicima: „Ikrima ibn Ebu Džehl će vam doći kao vernik i iseljenik, pa mu ne vređajte oca. Vređanje mrtvih povređuje žive, a ne dopire do umrlih.ˮ Poslanik ga je zatim prijatno dočekao.[19]

     Poslanik je takođe pomilovao Umaira Ibn Vahba koji je pokušao da ga ubije uz pomoć Sufjana ibn Umajje kada ga je Poslanik obavestio o zaveri koju su skovali.[20] Čak je i samom Sufjanu ibn Umajji oprostio i dao mu veliki poklon u vidu 300 kamila iz tri uzastopna puta[21] i to dok još uvek nije bio musliman. Kada je Sufjan video koliko je Poslanik darežljiv uprkost tome što je živeo asketskim životom, sa radošću je prihvatio Islam i kazao: „Kraljevi ne daju ovakve poklone svojevoljno. Takav poklon može dati samo Božji poslanik. Svedočim da nema drugog Boga osim Allaha i da si ti Njegov poslanik.ˮ[22]

     Ne samo da je pomilovao Suhajla ibn Amra, svog zakletog naprijatelja koji je koristio svoje pesničke veštine da kleveće muslimane i satirično predstavlja Poslanika u javnosti, već je i od svojih sledbenika tražio da prema Suhajlu budu ljubazni i da  ni na koji način ne povrede njegova osećanja. Kazao im je: „Neka onaj ko sretne Suhajla ibn Amra ne gleda ga oštro. Pustite Suhajla da ide u miru.ˮ[23] I još je kazao: „Tako mi Boga, on je mudar i plemenit čovek, takvi ljudi ne mogu ignorisati Islam.ˮ[24]

     Poslanik je pomilovao i Fudajla ibn Umaira, jednog od glavešina Kurejša koji je pokušao da ga ubije dok je Poslanik kružio oko Ka’be u Mekki.[25]

     Među onima kojima je oprostio bila je i Hind kćer Utbaha i žena Ebu Sufjana, čuvenog vođe Kurejša, iako je ona iskasapila tela nekih  Poslanikovih sledbenika i bliskih prijatelja posle bitke na Uhudu i često je podsticala pagane da se bore protiv Poslanika i njegovih sledbenika.[26] Brojnim drugim osobama je oprostio uključujući i Zejneb, kćer El Haaritovu, jevrejku koja je pokušala da ga ubije spremivši mu za obrok otrovano jagnje;[27] oprostio je i jevrejima iz plemena El Mustalik koji su se udružili sa plemenima koja su napala Medinu i jevrejima iz Hajbara koji su se žestoko trudili da unište Islam i muslimane[28]; oprostio je i onima koji su naterani protiv svoje volje da se bore protiv njega u bici na Bedru kao i tridesetorici muškaraca koji su napali njega i njegove ljude dok se potpisivalo primirije na Hudejbiji i zarobljenicima iz Havaazina kojih je bilo na hiljade.[29]

     Ovo su samo neki od mnogobrojnih primera kako je Poslanik bio milostiv prema svojim neprijateljima i nesumnjiv dokaz da je on poslat kao milost čovečanstvu, jer se nikada nije svetio već je birao da oprosti i zaboravi sledivši reči Allahove: „Oni koji obuzdavaju bes i koji opraštaju ljudima, a Allah voli dobročinitelje.” (Kur’an, 3:134)

     I reči: “Dobro i zlo nisu isto! Zlo dobrim uzvrati, pa će ti dušmanin tvoj odjednom prisni prijatelj postati. To mogu postići samo strpljivi; to mogu postići samo vrlo srećni.” (Kur’an, 41:34-35)

     Jednom je kazao Ukbahu b. Amiru: „Hoćeš da ti kažem koji su to najlepši maniri na ovom i na onom svetu? Održati dobre odnose sa onima koji sa tobom odnose prekidaju, davati onima koji tebi ne daju i oprostiti onima koji ti učine zlo.ˮ[30]

     Takođe je kazao: „Allah uzdiže samo onu osobu koja oprašta drugima i nema poniznog čoveka kome Allah neće zbog toga uzdignuti ugled.ˮ[31]

     Kada su njegovi sledbenici došli pred njega tražeći da se moli Bogu da kazni njegove neprijatelje nakon što su mu kamenicama polomili zub i povredili kuk i glavu do te mere da mu je krv lila niz lice, on je samo molio: „Gospodaru, smiluj se mom narodu, jer oni ne znaju šta čine.”[32]

     Nikada se ne bi naljutio zbog ličnih stvari. Kada bi se naljutio to bi činio u ime Allaha, braneći veru. Govorio je: „Istinski jaka osoba nije ona koja se bori sa drugima i pobedi ih; već je to ona osoba koja se uzdrži od besa.”[33]

     Bio je uzor skromnosti. Jednom mu je došao čovek drhteći od straha misleći da se trebao sresti sa velikim kraljem. Poslanik ga je susreo sa velikom skromnošću i kazao: „Smiri se, ja nisam kralj. Ja sam sin žene koja je jela skromnu hranu u Mekki.”[34]

     U još jednom od hadisa Poslanik je kazao: „Ko u svom srcu bude imao i trunke oholosti neće ući u Raj.”[35]

     Kada se pomračenje sunca poklopio sa smrću  Poslanikovog sina, Ibrahima, ljudi su počeli da govore da je to uzrok pomračenja. Međutim, Poslanik ih je okupio i izjavio: „Sunce i Mesec su dva Allahova znaka. Oni se ne pomračuju  ni zbog čije smrti.”[36]

     U još jednom hadisu, Poslanik Muhammed je oporučio svojim sledbenicima: „Nemojte me preterano hvaliti kao što hrišćani hvale Isusa, sina Marijinog. Ja sam jedino Božiji rob. Pa me nazivajte Božijim robom i Njegovim poslanikom.”[37]

     Jedan od sledbenika mu je jednom kazao: „Ti si naš gospodar i imaš nadmoć nad svima nama.” Poslanik se naljutio na takvu pomisao – a njegov bes je bio samo zarad Allaha – i odgovorio je: „Jedino je Allah Gospodar! Ja nisam ničiji gospodar. Ne dopuštajte đavolu da vas prevari. Ne želim da mi se dodeli viši status od onoga koji mi je Allah dodelio. Ja sam jedino Allahov rob i Njegov poslanik.”[38]

     Šerijat (islamsko zakonodavstvo) sa kojim je Allah poslao Poslanika Muhammeda smatra brigu o slabašnima, siromašnima, onima u potrebi i siročadima sastavnim delom Islama. Allah kaže u Kur’anu: „Znaš li ti onoga koji onaj svet poriče? Pa to je onaj koji grubo odbija siroče, i koji da se nahrani siromah ne podstiče.” (Kur’an 107:1-3)

     Zanemarujući one koji su u potrebi, uz neverovanje – delo je koje će čoveka odvesti u Pakao. Allah navodi u Kur’anu: „… jer on u Allaha Velikog nije verovao i da se nahrani siromah – nije podsticao.” (Kur’an 69:33-34)

     Islam osuđuje svaku vrstu nepravde, agresije ili terora nad nedužnima. Allah kaže: „Vi ne otpočinjite borbu! – Allah, doista, ne voli one koji započinju borbu.” (Kur’an 2:190)

     U Kur’anu takođe stoji: „Zbog toga smo Mi propisali Izrailjevim sinovima: ako neko ubije nekoga koji nije ubio nikoga, ili onoga koji na Zemlji nered ne čini, kao da je sve ljude poubijao; a ako neko bude uzrok da se nečiji život sačuva, kao da je svim ljudima život sačuvao. Naši su im poslanici donosili jasne dokaze, ali su mnogi od njih, i posle toga, zaista, na Zemlji sve granice zla prelazili.” (Kur’an 5:32)

     Tako se opisuje brutalnost ubistva u Islamu. Muslimani se čak podstiču da budu pažljivi prema životinjama i zabranjeno im je da ih na bilo koji način povređuju. Jednom prilikom poslanik Muhammed je kazao: „Jedna žena je otišla u Pakao jer je vezala mačku, ne pojivši je niti je hranivši, niti je pustivši da se hrani insektima sa  zemlje (pa je uginula).”[39]

     Drugom prilikom je Poslanik ispričao o slučaju prostitutke koja je napojila vodom psa koji je umirao od žeđi, zbog čega joj je Allah oprostio grehe.[40]

     Poslanik je upitan: „O Božji poslaniče, da li ćemo biti nagrađeni za dobro ophođenje prema životinjama?ˮ Kazao je: „Sledi nagrada za svako dobro delo prema bilo kom živom biću – životinji ili čoveku.”[41]

     Poruka Islama promoviše toleranciju i poštovanje prava drugih, uključujući i nemuslimane. Poslanik Muhammed je kazao: „Ko god učini nepravdu drugome koji je zavetom zaštićen (tj, nemuslimanu), ili omane u ispunjavanju prava onome koji to pravo ima, ili optereti nekoga više nego što taj može da podnese, ili uzme nekome protiv njegove volje – Ja ću biti njegov protivnik na Danu Sudnjem.”[42]

     Islam poziva vernike da uvek vrate ono što im je bilo povereno na čuvanje i da izbegavaju bilo kakvu vrstu prevare.

    Jedan hadis glasi: „Vratite ono šta vam je bilo povereno ko god vam ga je poverio, i ne izdajte onoga ko je vas izdao.”[43]

     Islam takođe ne odobrava sebičnost i poziva čoveka da želi drugome ono što želi sebi. Poslanik je kazao: „Čovek se ne smatra vernikom dok ne želi drugome ono što želi sebi.”[44]

     Moralnost i poštovanje žena su takođe deo poruke Islama. Poslanik je kazao: „Vernik sa najpotpunijom verom je onaj najlepšeg ponašanja. A najbolji među među vernicima su oni koji se najbolje ophode prema svojim ženama.”[45]

     Takođe se navodi hadis: „Čovek je došao kod Poslanika i kazao: ‘O Božiji Poslaniče, ko je među ljudima najzaslužniji mog lepog ponašanja?’ Poslanik je kazao: ’Tvoja majka. ’Čovek je pitao, ’Ko sledeći?’ Poslanik je odgovorio, ’Tvoja majka.’ Čovek je opet pitao, ‘Ko je sledeći?’ Poslanik je opet odgovorio, ‘Tvoja majka.’ Kad je čovek pitao četvrti put, Poslanik je odgovorio, ‘Zatim tvoj otac.’”[46]

     Po islamskom učenju, nagrada za poslušnost i brigu o majci je Raj. Poslanik je uputio čoveka koji ga je konsultovao u vezi odlaska u džihad dok je imao majku o kojoj se morao starati rečima: „Ostani sa njom jer se Raj nalazi pod majčinim nogama.”[47]

     Poslanik je takođe kazao: „Ko god ima ćerku i ne unižava je naspram svog sina ući će u Raj.”[48]

     I: „Ko god ima dve ćerke ili dve sestre i prema njima se lepo odnosi sve dok su sa njim biće moj prisni drug u Raju.”[49]

     Uzgred, jasno je da je ljubaznost prema ženi snažno istaknuta u islamskom učenju i delo je koje nas može odvesti u Raj.

     Po šerijatu, muškarci su odgovorni za dobrobit žena, bilo da je on otac, sin, brat ili čak vladar. Žena ima pravo na svoj deo nasledstva, na miraz u vreme venčanja, da izabere za koga želi da se uda, i da se uda ponovo nakon razvoda ako to želi.[50] Allah kaže: „One imaju isto toliko prava koliko i dužnosti, prema zakonu.“ (Kur’an, 2:228)

     Islam takođe podstiče dobrotu prema roditeljima i samilosno ophođenje prema njima čak i kada se oni postave neprijateljski prema Islamu. Allah kaže: „Mi smo zapovedili čoveku da bude poslušan svojim roditeljima. Majka ga nosi, iz slabosti u slabost , i doji ga u toku dve godine. Budi zahvalan Meni i svojim roditeljima, kod Mene je krajnje odredište. A ako budu nastojali da te nagovore da Meni u obožavanju pridružuješ ono o čemu ništa ne znaš, ti ih ne slušaj i prema njima se, na ovom svetu, velikodušno ponašaj. I sledi Put onoga koji se obraća Meni iskreno; Meni ćete posle da se vrate i Ja ću o onome što ste radili da vas obavestim.“ (Kur’an 31:14-15)

     Islam takođe poziva na blag i saosećajan odnos prema drugima. Poslanik je kazao: „Pakao je zabranjen  svakome ko se prema drugima odnosi sa ljubaznošću, razumevanjem, samilošću i otvorenošću.ˮ[51]

     Poslanik je jednom prilikom upitao prisutne: „Hoćete li da vam kažem ko će biti stanovnici Pakla? ‘Hoćemo, odgovorili su.’ To će biti svaka gruba, umišljena i ohola osoba.ˮ[52]

     Islam priznaje i poštuje ljudska prava i primena šerijatskog zakona garantuje život u miru i harmoniji među ljudima. Poslanik je kazao: „Gubitnici među mojim narodom su oni koji dolaze na Sudnji dan sa molitvama i postom i milostinjom, ipak sa sobom ponesu i gnusna dela, pošto su vređali, zlostavljali, krali, tukli ili ubijali druge. Pa će oni o koje su se ogrešili uzeti njihova dobra dela sebi dok im se ne nadoknadi za zlo koje im je učinjeno. Kada se njihova dobra dela time iscrpe i još uvek ostanu dužni, loša dela onih kojima je nepravda učinjena biće im pridodata sve dok ne završe u Vatri.”[53]

     Islam takođe poziva na pravdu i toleranciju čak i prema neprijatelju. Allah kaže: „O vi koji verujete, izvršavajte dužnosti prema Allahu, i pravedno svedočite. Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da budete nepravedni! Budite pravedni, to je najbliže bogobojaznosti, i bojte se Allaha. Allah, zaista, u potpunosti zna ono što činite.“ (Kur‘an 5:8)

     Islam je sveobuhvatna religija koja zadovoljava potrebe uma, tela i duše, i podesna je za sve ljude svih vremena. Nalaže činjenje svih dobrih dela i naređuje ostavljanje zlih dela.[54] Pre svoje misije, Poslanik je bio oženjen Hatidžom, bogatom ženom iz Mekke, za koju je radio kao trgovac. Kada su vesti o njegovom poslanstvu obelodanjene javnosti, njegov narod mu je ponudio neizmerno bogatstvo, čak mu nudeći krunisanje za kralja samo ako bi odustao od  svog poziva Allahu. Odbio je i nastavio putem izabranim za njega od Allaha; putem koji je podrazumevao svakojake vrste patnje zarad širenja Božje Reči. Uprkos svoj moći i autoritetu koji su mu bili na dohvat ruke nakon širenja svoje poruke, i dalje je ipak vodio veoma jednostavan život, bez luksuza, koji je mogao posedovati samo da je poželeo. Umesto toga, spavao je na gruboj slamenoj prostirci u svojoj kući od blata. On i njegova porodica često nisu imali šta večerati nekoliko večeri za redom jer u kući nije bilo hrane, a veći deo hleba kojim su raspolagali pravljen je od ječma.[55]

     U vreme smrti, njegov štit je založen jednom jevrejinu u zamenu za nešto ječma kako bi njegova porodica mogla napraviti hleb.

     Posvetio je skoro čitav svoj životni vek trudeći se da ljudi rade ono zašta su suštinski stvoreni, a to je da veruju u Allaha kao jedinog pravog Boga. Kazao je Bog u Kur‘anu: „Džinne i ljude sam stvorio samo zato da Me obožavaju.” (Kur’an 51:56) Sa ciljem da ih ta pokornost Bogu dovede do prave sreće i spasi ih od nevolja ovog i onog sveta.

     Poslanik Muhammed, poslednji od Božjih poslanika i verovesnika, umro je 632. godine, ostavljajući nam Kur‘an, poslednju Božju objavu i njegova učenja da se prema njima upravlja čitavo čovečanstvo sve do Sudnjeg dana.

     Američki pisac, Majkl Hart kaže u svojoj knjizi, gde je Muhammed – kome je dodelio prvo mesto među 100 najuticajnijih ljudi u istoriji – „bio jedini čovek u istoriji koji je bio krajnje uspešan kako na sekularnom, tako i verskom nivou.”[56] Ova jedinstvena kombinacija dala mu je pravo da bude klasifikovan kao najveći, najuticajniji čovek na svetu. Vilijam Mur, ranije spomenuti škotski istoričar, hvalio je jasnoću reči poslanika Muhammeda i jednostavnost njegove vere. Takođe je kazao da je Poslanik ostvario čudesna dela i da nije postojao ni jedan čovek u istoriji koji je uspeo da probudi duše i oživi lep moral i vrline za tako kratko vreme kao što je on to učinio.

     Poznati istoričar, Džordž Bernard Šo, u svojoj knjizi kaže da je svet bio u očajničkoj potrebi za čovekom Muhammedovog intelekta, koji je bio poslanik koji je uvek postavljao svoju veru na mesto poštovanja i časti. Dodao je da je Islam bio religija najsposobnija da se prilagodi svim civilizacijama u svim vremenima i da će se u Evropi brzo raširiti uprkos činjenici da je sveštenstvo Srednjega veka sliku Muhammeda oslikalo crnom bojom i predstavilo ga naprijateljem hrišćanstva. Šo dodaje: „Ja sam ga proučavao – divan čovek – i po mom mišljenju, daleko od toga da je bio anti-Hrist, pre bi trebao biti zvan Spasiocem čovečanstva.” On nastavlja: „Ja verujem da kada bi čoveku poput njega dali da upravlja čitavim modernim svetom, on bi uspeo da reši svetske probleme na način koji bi doneo toliko poželjan mir  i sreću…”[57]

     Alfons d Lemarten, čuveni francuski poeta, kaže u svojoj knjizi iz 1854: „Čovek nije nikada sebi, dobrovoljno ili prinudno, postavio uzvišeniji cilj, jer je ovakav cilj bio izvan ljudske moći, a to je podrivanje sujeverja između stvorenja i Stvoritelja… Čovek nikada za tako kratko vreme nije ostvario tako veliku i trajnu revoluciju u svetu… Ako su veličina nečije svrhe, oskudnost sredstava i neizmernost rezultata tri kriterijuma ljudske genijalnosti, ko bi se iz moderne istorije usudio da se uporedi sa Muhammedom? Dodirivao je duše. Na osnovu knjige čije je svako slovo postalo zakon, stvorio je duhovnu narodnost ujedinivši ljude svih jezika i rasa. Njegova uzdržljivost u pobedi, njegova ambicija, u potpunosti posvećena ideji, on ni u kom slučaju nije hrlio za carstvom… Prema svim standardima na osnovu kojih se ljudska veličina može meriti, možemo upitati: ‘Postoji li čovek veći od njega?’”[58]

     Dr. Vaglieri kaže u svojoj knjizi: „Muhammed, kao propovednik vere u Boga, bio je blag i milostiv čak i prema sopstvenim neprijateljima. U njemu su bile pomešane pravda i milost, dve najplemenitije vrline koje ljudski um može zamisliti. Ovo je lako potvrditi mnogim primerima koji se nalaze u njegovim biografijama.”[59]

     Dr. Gotlib Vilhelm Lajtner, renomirani orijentalista je kazao: „Ne mogu bolje zaključiti ovo obraćanje nego time što ću izraziti nadu da će doći dan kada će hrišćani više poštovati Hrista tako što će takođe poštovati Muhammeda. Postoji zajednička osnova Islama i hrišćanstva, i bolji je hrišćanin onaj koji ceni istine koje je izgovorio poslanik Muhammed.”[60]

http://spasenje.com

Fusnote:

[1] Uprkos tome što su jevreji odbacili potomke Išmaila, Arape, i što nisu prihvatili Muhammeda kao njihovog poslanika iako je on savršeno odgovarao opisu poslanika u Tori,  Kur’an je ipak prema jevrejima pravedan. (Kur’an 2:47). Mnoge priče iz Kur’ana govore o njima i njihovim poslanicima, naročito o Mojsiju, koji je po imenu spomenut 136 puta. Osim toga poslanik Muhammed je ohrabrivao muslimane da poste svake godine na 10. Muharram (prvi mesec islamskog kalendara) i dan pre toga u znak zahvalnosti Allahu zbog spasavanja Mojsija i dece Izrailjeve od armije Faraona razdvajanjem Crvenog mora. Muslimani su zbog toga i postili u sećanje na ovaj događaj već više od 14 vekova i takođe veruju i gaje veliko poštovanje prema svim poslanicima naroda Izrailjeva. S toga, mnoge muslimanske porodice daju svojoj deci imena ovih poslanika.

[2] Termin „utešitelj” korišćen je u mnogo verzija Biblije, uključujući i stara izdanja poput Verzije Kralja Džejmsa.

[3] Mnogi su otišli u krajnost kada je u pitanju Isus Hrist. Neki su ga odbacili i nisu štedeli truda da ga omalovaže, dok su drugi kasnije negirali njegovo postojanje u celosti ga smatrajući izmišljenim istorijskim likom. Što se Isusovih učenja vere u samo jednog istinskog Boga tiče, njegovi takozvani sledbenici otišli su u drugom pravcu. Jedino je Islam objavio njegovo poslanstvo i istinsku ulogu i branio je njegov lik.

[4]  Beleži Buhari, hadis br.3.

[5] Uprkos činjenici da je Išmail bio najstariji sin poslanika Avrama što je jasno opisano u Knjizi Postanja 16:16: „A beše Avramu osamdeset i šest godina kad mu Agara rodi Išmaila,” i u Knjizi Postanja 21:5: „A Avramu beše sto godina kad mu se rodi sin Isak,” što je u kontradikciji sa biblijskom Knjigom Postanja 22:2: „I reče mu Bog, ’Uzmi sada sina tvog, jedinca svog milog.’”

[6] Ebu Lebeb, ujak Poslanika Muhammeda, odbacio je Božju poruku i bio je zaklet neprijatelj Poslaniku i muslimanima. Usled toga, objavljeni su kur’anski ajeti koji ga osuđuju  i zagarantovan mu je Pakao. Njegovo srodstvo sa Poslanikom mu nije obezbedilo zaštitu od večne kazne.

[7] Beleži Ahmed, br.231059.

[8] Beleži Tirmizi, br.1928.

[9]  Beleži Muslim, br.5983.

[10] Beleži Muslim, br.611.

[11] Beleži Buhari, br.3080.

[12] Beleži Buhari, br.3080.

[13] Muslim 115.

[14] Beleži Ahmed, br.14635.

 [15] Ibn Hišam, Biografija Božjeg poslanika, str. 57.

[16] Kur’an, 12:92.

[17] Es-Sunen el-Kubra, br.18648.

[18] Beleži Buhari, br. 4577.

[19] Beleži El Hakim, tom 3, str. 269.

[20] Sufjan, jedan od  istaknutih ljudi iz plemena Kurejš je bio izuzetno deprimiran jer su mu otac i brat poginuli u bici na Bedru, u prvoj velikoj bici između muslimana i pagana iz plemena Kurejš. Pre nego što je Poslanik prebegao u Medinu Umair ibn Vahb je Poslaniku i njegovim sledbenicima nanosio veliko zlo.  Iako je posle bitke na Bedru izbegao smrt i zatočeništvo,  njegov sin Vahb je zarobljen. Sufjan i Umair sedeli su pokraj Ka’be i razgovarali, naravno, o bici na Bedru kada je Umair rekao: „Da nisam toliko u dugovima koje ne mogu da otplatim i da mi deca nisu tako mala, da bi se veoma napatila kada bi se meni nešto desilo, otišao bih u Medinu pod izgovorom da hoću da platim otkup za svoga zarobljenog sina i ubio bih Muhammeda.ˮ Safuan je shvatio da mu se ukazuje sjajna prilika. Odgovorio mu je: „Ne brini za dug, ja ću ga otplatiti. Ne sekiraj se za decu, ja ću brinuti o njima. Neće im faliti ništa što mogu da im pružim.ˮ Umair je bio ozbiljan u svojoj nameri i nije predložio tako nešto da bi sada odustao od toga. Obećao je svom prijatelju da će što pre krenuti na put i tražio je od Sufjana da nikom ni reči ne govori o njihovom dogovoru. Da bi uspeli u svojoj nameri sve je obavezno moralo ostati skriveno. Umair je dao da mu se mač naoštri i otruje. Potom je tajno pošao put Medine nikom ne rekavši koja je svrha njegovog putovanja. U Medini je Omer ibn Hatab sedeo sa grupom muslimana i pričao je o pobedi na Bedru. Odjednom se pojavio Umair. Prvi ga je primetio Omer kada je sjahao na ulazu u Poslanikovu džamiju. Videvši to Omer je rekao svojim prijateljima da je Umair mogao doći samo da napravi neko zlo jer je i ranije pravio nevolje i neprijateljima je na dan bitke na Badru rekao koliko otprilike ima muslimana. Omer je potom otišao Poslaniku i obavestio ga da je Umair došao. Poslanik je zamolio Omera da pusti Umaira da uđe. Omer je oduzeo Umairu pojas sa mačem i obesio ga sebi oko vrata, pa ga je pustio k Poslaniku. Kada je Poslanik video kako Omer sa Umairovim mačem oko vrata vuče Umaira, rekao mu je da ga pusti, a Umairu da mu priđe bliže. Da bi razbio napetost, Umair je sve prisutne pozdravio paganskim pozdravom: „Srećno vam jutro!ˮ Poslanik mu je odgovorio: „Bog nas je blagoslovio pozdravom boljem od tvoga, Umaire, pozdravom koji nosi mir i kojim se pozdravljaju ljudi u Raju.ˮ „Tako mi Boga, Muhammede, tek sam nedavno čuo za to!ˮ Poslanik ga je onda upitao zašto je doputovao u Medinu. Umair je iskoristio već spremljen izgovor rekavši: „Došao sam zbog zarobljenika koji je u vašoj vlasti. Želeo bih da te zamolim da budeš blag prema njemu.ˮ Poslanik ga je upitao zašto sa sobom nosi mač. Umair mu je uzvratio: „K vragu s ovim mačevima! Stvarno su beskorisni!ˮ Poslanik je ponovio pitanje koja je svrha Umairovog putovanja i naglasio je da želi da čuje istinu. Umair je opet rekao da je samo došao zbog zarobljenika i da trenutno ne postoji nijedan drugi razlog njegove posete Medini. „Uistinu, postoji.ˮ- Rekao mu je Poslanik. „Sedeo si sa Sufjanom ibn Umajjom kod Ka’be i pričao si o gubicima koje je pretrpelo pleme Kurejš u bici na Bedru, a onda si mu rekao – da mi nije dugova i dece, otišao bih da ubijem Muhammeda.  Sufjan ti je rekao da će platiti tvoje dugove i paziti tvoju decu ako me ubiješ. Ali Bog se postarao da se tvoj plan izjalovi.ˮ Iznenađen, Umair je izjavio: „Svedočim da si ti Božji poslanik. Govorili smo da lažeš kada si nam pričao o veri i objavama koje ti je Bog poslao. Tome o čemu govoriš niko nije prisustvovao osim Sufjana i mene. Tako mi Boga, znam da ti niko do samog Boga nije mogao reći o ovome. Neka je slavljen Bog koji me je doveo do toga da prihvatim Islam i pokazao mi pravi put. Svedočim da nema drugog Boga osim Boga jednoga i da si ti Njegov poslanik.ˮ Poslanik se okrenuo svojim sledbenicima i rekao: „Upoznajte svog brata sa Islamom, naučite ga Kur’an i oslobodite njegovog zarobljenika.ˮ (Al Mudžam Al Kabir, 118)

[21] Beleži Muslim, br. 5975.

[22] Kanz Al Umaal, 30170.

[23] Ibn Abd Al Barr, Al isti’aab, tom 3, str. 57.

[24] Usd El Gabaha, tom2, str. 346.

[25] Ibn Kesir, El Bidaaja val Nihaaja, 4/342.

[26] Et Tabari, Istorija naroda i kraljeva, tom 2, str. 70.

[27] Beleži Buhari, br. 3198.

[28] Ibn Kesir, Poslanikova biografija, tom 3 str.376.

[29] Ibn Hišam, Biografija Božjeg Poslanika,  tom 1, str. 628 i tom 5, str. 162.

[30] Beleži El Hakim, br. 4161.

[31] Beleži Ahmed, br.7185.

[32] Beleži Ibn Hibaan, br. 949.

[33] Beleži Muslim, br. 6595.

[34] Beleži Ibn Maadža, br. 3391.

[35] Muslim, br. 225.

[36] Beleži Buhari, br. 1044.

[37] Beleži Buhari, br. 3372.

[38] Beleži Ahmed, br. 12295.

[39] Beleži Muslim, br. 5804.

[40] Beleži Buhari, br. 2392.

[41] Beleži Buhari, br. 2323.

[42] Beleži Ebu Davud, br. 3054.

[43] Beleži  Tirmizi, br. 1261.

[44] Beleži Buhari, br. 13.

[45] Beleži Ahmed, br. 7374.

[46] Beleži Muslim, br. 6452.

[47] Beleži An-Nasai, br. 3106.

[48] Beleži Ahmed, br. 1966.

[49] Beleži Ibn Ebi Šajbah, br. 21279.

[50] U Levitskom zakoniku 15:19-30, nalazimo: „A žena kad ima vreme, kad ide krv od tela njenog, neka se odvaja sedam dana, i ko je se god dotakne, da je nečist do večera. I na šta god legne dok se odvaja, da je nečisto, i na šta god sedne, da je nečisto. I ko se dotakne postelje njene , neka opere haljine svoje i neka se okupa u vodi, i biće nečist do večera. I šta bi god bilo na posteljini njenoj ili na čem je ona sedela, pa se ko dotakne toga, da je nečist do večera. A ko bi spavao s njom te bi nečistota njena došla na nj, da je nečist sedam dana, i posteljina na kojoj leži da je nečista. A žena, od koje bi išla krv dugo vremena ili osim običnog vremena ili u obično vreme, ali duže, dokle god teče nečistota njena biće nečista kao u vreme kada se odvaja. Posteljina na kojoj leži dokle joj god krv ide, da joj je kao postelja kad se odvaja; i na čem bi god sedela da je nečisto kao što je nečisto kad se odvaja. I ko se god dotakne tih stvari, nečist je; zato neka opere haljine svoje i okupa se u vodi, i biće nečist do večera. A kad se očisti od tečenja krvi svoje, neka broji sedam dana, pa onda da je čista. I u osmi dan neka uzme dve grlice ili dva golubića, i neka ih odnese svešteniku na vrata šatora od sastanka. I neka sveštenik prinese jedno na žrtvu za greh a drugo na žrtvu paljenicu, očistiće je sveštenik pred Gospodom od tečenja nečistote njene.”

Biblija ne samo da osuđuje ženu na doživotnu nečistoću i prema njoj se odnosi kao izvoru nečistoće, takođe je tretira kao prestupnika koji je izvršio zločin i kome treba pokajanje kao da je to bio njen izbor. Biblija često oslikava ženu na ponižavajući način. U Prvoj Poslanici Timoteju 5:10, smatra se „dobrim činom” za udovicu da pere noge svecima. Ona je zla (Zakarije 5:8) i trebala bi biti primorana da se uda za brata svog muža nakon njegove smrti. (Ponovljeni zakon 25:5) Ona je nepodobna za nasledstvo u prisustvu muške rodbine. (Ponovljeni zakon 21:15-17 i Brojevi 27:1-11) I muškarac zadržava pravo da proda svoju ćerku. (Knjiga Izlaska 21:7) Šta više, ponovna udaja nakon razvoda je zabranjena za ženu. (Jevanđelje po Mateju 5:32)

[51] Ahmed, br. 3937.

[52] Muslim, br. 7136.

[53] Muslim, br. 6531.

[54] Među mnogim dokazima Muhammedovog poslanstva je činjenica da je on bio nepismen čovek koji je živeo u okruženju kome je nedostajalo obrazovanje. Uprkos tome, doneo je kompletan zakon koji se doticao svakog aspekta ljudskog života svih vremena u pogledu vere, dela bogosluženja, poslovanja, morala, itd. Uveo je savršene sisteme braka, razvoda, trudnoće, roditeljstva, izdržavanja, nasledstva, rodbinskih veza i komšijskih odnosa, kažnjavanja za kriminalne postupke, ljudskih prava, politike, ekonomije, društvenog života, bontona (kako se ponašati pri jelu, piću, oblačenju, putovanju, spavanju, ustajanju, zevanju, kijanju, traženju dozvole, poseti bolesnih, ličnoj higijeni, itd). Poslanik je sasvim ozbiljno shvatao učenja na koja je pozivao.

   Da je Muhammedov cilj bila lična korist ili slava, protiv njega bi govorilo samo učenje da se trebaju obavljati određena dela poput obavljanja ritualnog pranja i obavljanja molitve pet puta dnevno, pranja nakon seksualnog odnosa, posta- čak i bez vode – celog meseca od zore do zalaska sunca svake godine (naročito u Arabiji, koja je uglavnom pustinjska zemlja sa nepodnošljivim temperaturama), a kamoli zabrana dela koja su bila poželjna od strane većine poput opijanja, preljube, kamate, kocke, itd. Navodi se u Ponovljenom zakonu 18:20 i Jeremiji 14:15 da Bog osuđuje svakog ko lažno tvrdi poslanstvo osuđujući Ananiju na smrt za manje od godinu dana. (Jeremija 28:15-17) Misija poslanika Muhammeda, s druge strane, trajala je 23 godine, a danas je Islam najbrže rastuća vera na svetu. Tokom svog životnog veka imao je Božju podršku u svakom trenutku.

[55] Beleži Tirmizi, br. 2400.

[56] Majkl DŽ Hart, 100: Lista najuticajnijih ljudi u istoriji.

[57] Džordž Bernard Šo, Prvobitni Islam, tom.1, br.8, 1936.

[58] Alfons D Lamarten,  Histoire de la Turquie, tom drugi, str. 276-277.

[59] Dr. Vaglier, Apologia dell’ Islamismo.

[60] Islamski pregled, Maj 1961, strane 6-10.