Liječila se kod sihirbaza

Veoma uzbudljiva prica jedne srpkinje iz Srbije o zdrastvenim problemima koje je imala od malena, problemima za koje ljekari nisu imali ljeka. Trazeci ljeka prvo odlazi kod jenog hodze-sihirbaza i dobija zapise, koji naravno samo pogorsavaju situaciju, a zatim odlazi kod ljecnika Kur’anom i susret s njim joj totalno mjenja zivot…

Jedne noci, provedene sa mnom u istoj sobi, majka me je uporno pokusavala ubediti da u sobi nema nikoga, da me niko nece ubiti. Moja divna i brizljiva majka, posavetovala se sa prijateljicama i zakljucila da to vise nije slucaj za lekare, vec za neko duhovno lice. Povela me do susednog grada, po preporuci prijatelja, kod jednog hodze koji navodno skida magiju, ako je ima. Sta mi je preostalo, nego da i to probam.

Bila sam ravnodusna, ali i i jako umorna. Odmah nam je taj covjek, koji nosi titulu hodze, a zapravo uceni sihirbaz, rekao da sam puna sihira. Ti sihiri su, prema njegovim recima, bili na zelucu, u materici i jos na nekim mestima u telu. Dao mi je da pijem neku vodu, odredjene papire da palim i da se kadim time, zatim nesto napisano na papiru da zakopam. Tada sam, prvi put u zivotu, pocela da verujem da nisam luda, vec da nesto upravlja mojim telom.

No, kao i svaki poslusan pacijent, odmah sam pocela sa izvrsavanjem svih zadataka koje mi je sihirbaz dao, kako bi mi bilo bolje. I zaista jedno vreme sam se osecala bolje. Vidite kako neznanje dovede coveka u jos veci problem. Taj period je vrlo kratko trajao, da bi nastupio jos ocajniji. U to vreme sam vec bila upisala fakultet u Beogradu. Studije su isle dobro, sve dok ne bih upala u depresiju i dobila kosmare. Sve me je to odvlacilo od knjige. Zivela sam kao u nekom cudnom vakumu, desavalo mi se da ne znam misliti niti razmisljati jasno. Prisutna sam, ali se sve to desava nekom drugom, ne meni. Kao da sam posmatrac svog zivota, a ne glavni akter.

I u Beogradu sam se cesto molila u crkvi, to je bilo moje tajno oruzje, ali nije uspevalo. Bas u tom periodu, moj dobri prijatelj se okrece islamu. Tokom nasih susreta, stalno sam dobijala informacije o toj religiji, sve je bilo lepo, ali daleko od mene. Nisam se puno udubljivala, jer sam, iz predrasuda i subjektivnih razloga, gajila averziju prema islamu. Nakon nekoliko jadanja, jedan prijatelj mi je objasnio da ako hocu da moje muke prodju, a ubedjena sam da je sihir u pitanju, jedino resenje je lecenje Kur’anom. Sta sam mogla da izgubiti? Zasto da ne pokusam? Sve sam probala, pa ako ovo ne uspe, onda polako, po savetu lekara iz studentske sluzbe, na lecenje kod psihijatra.

Ugovorili smo put za Sarajevo. Moja divna majka ni sama ne veruje u to, ali mi je pruzila podrsku da i to pokusam. Noc pred put, imala sam neverovatne kosmare, sanjala sam silovanja, mucenja, davljenja. I opet onaj isti glas koji nije prestajao da preti. Kada sam se probudila, jedva sam dosla do daha, koliko sam jako samu sebe stezala rukama oko vrata. U putu sam izgubila glas, jedva sam cula, iako nisam bila prehladjena, jednostavno, samo tako. Put u Sarajevo mi je tesko pao, jer po prvi put idem tamo, osjecam se nelagodno zbog skoro zavrsenog rata. Hvala Bogu, divna devojka, sada moja sestra po veri, bez ikakve reci me je prihvatila na konak u studentskom domu.

Bilo je to moje prvo susretanje sa s pokrivenom zenom. Najlepsi susret u mom dotadasnjem zivotu, i nesto me je kod nje zaintrigiralo. Kroz razgovore, shvatila sam njenu situaciju i sve poteskoce koje je imala, a ipak je tako srecna, tako poletna i razdragana. Iskreno, zavidela sam joj na toj neopisivoj snazi, cak sam je i pitala kako uspeva, pa mi je veselo odgovorila da joj klanjanje i obracanje Allahu, dz.s., brise sve teskoce. Zanemela sam.

Usledio je put u susedno selo kod coveka koji leci Kur’anom. I dalje nisam imala glasa. Dosavsi kod njega, osecaj mucnine, tegobe i zelje da pobegnem nije me napustao. Ipak, tu sam, pa sta bude neka bude. Neverovatno sam se znojila i osecala da cu se onesvjestiti, ali, kao po navici, bila sam resena da i to probam. Neka i napustim ovaj svet, ovako nema zivota. Ukucani su bili veoma prijatni, decica oko majke koja je spremala jelo, ponasajuci se kao da nas poznaje stotinu godina. Pocelo je ucenje Kur’ana, a prvi znaci da u meni postoje sihiri i dzini su se pojavili. Cak sam i povratila, ali za cudo, nisam povratila onih pet cevapa i lepinju koju sam pojela prije nekih pola sata. To je bila neka mesavina krvi i neceg crnog, zelenog.

Posto se ucenje oduzilo i covjek nije uspeo da uradi nista vise, a pocela je padati noc, resio je da prekine i objasni mi neke stvari. Kada me je pozvao da otvorim oci i kazem kako se osecam, moj glas se potpuno povratio, kao da nije bilo nicega. Dobila sam onu zdravo crvenu boju u licu koju dugo vremena nisam imala. To je za mene bilo neverovatno budjenje. Sve te godine lecim se necim sto mi ne pomaze, a nakon nekoliko sati, osecam se bolje.

Lampica se upalila. U toj sobi vise nije bilo vise nikakve prepreke izmedju mene i resenosti da budem zdrava. Pitala sam coveka sta dalje, a on mi je odgovorio da imam dva izbora, i da je to na meni. Ako se vratim starom nacinu zivota i ne budem se pridrzavala pravila koja su potrebna da bi se dzini drzali daleko od tela i zivota osobe, onda cu mu biti stalni gost. Ukoliko odlucim da se borim, onda je sve reseno, samo je pitanje vremena. Pitala sam kako cu da klanjam kada sam hriscanka, i da ja to ne znam, a on je odgovorio da probam, da uopste nije tesko. Bila sam neverovatno resena da na putu izmedju mene i zdravog zivota vise niko nece stati, a kamoli dzini, magija i zli ljudi.

Poceo je moj prvi namaz za moj zivot i zdravlje. Klanjala sam rame uz rame s prijateljicom, u dzematu, za istim covekom. Taj osjecaj ne mogu opisati, kao ni toplotu koja mi je strujala telom, i srecu koju su mi vene osetile uprkos zbunjenosti zbog proteklih dogadjaja. Moj prvi korak ka islamu, put ka uzvisenom Allahu. Kasnije sam shvatila obaveznost namaza, propisanost i Allahovu mudrost u tome, kao lek za moje ranjeno telo i izgubljenu dusu. Vratila sam se u Beograd resena da pobedim sve sto je u meni, jer nisam imala prilike da putujem cesto u Sarajevo.

Ovaj period je bio vrlo tezak. Resila sam da se posvetim islamu u tajnosti, kako zbog toga da mi ljudi ne bi pravili probleme, tako i zbog sebe. Moja ubedjenost treba da raste, da shvatim i da ucim. Cekala sam da sve dodje na svoje mesto. Kako sam sve vise posvecivala veri dzinski napadi su se intenzivirali. Nasla sam nekoliko sihirova u kuci svojih roditelja. Prvih nekoliko dana kosmari su bili takvi da sam se bojala spavati, ali sam se branila klanjanjem i citanjem Kur’ana. Gospodar je hteo da vidi moju resenost i iskrenost, pa je dozvolio da me zli dzini jos malo muce, ali ubrzo se sve smirivalo. Hvala i zahvala pripada samo Njemu Uzvisenom!

Upravo se tada moje vjerovanje da je Bog Jedan i da nema sudruga, kao i da je Muhammed, a.s., Njegov poslednji poslanik, usadilo duboko u mom srcu. U tom periodu sam postala iskrena i nepokolebljiva muslimanka, vernica u Svemoguceg Allaha. Namaze nisam napustala, pa cak ni na fakultetu, to mi je bilo na prvom mestu, a zatim sve ostalo.

Odlomak iz jedne price iz knjige “Prihvatile su islam kao Belkisa”