Moj put ka hidžabu

Hidžab je oduvijek bio moja želja ali nikada mi odluka nije bila dovoljno jaka kako bih ja krunisala sve to. Trudila sam se da klanjam sve namaze na vakat, da postim, dovim, udjeljujem, ali uvijek je nedostajalo to nešto. 2019. se u meni “okinuo prvi okidač” kad sam s prijateljicama otišla i drugi grad, a ezan na obližnjoj džamiji zaučio. Pošla sam na namaz ali nisam bila adekvatno obučena pa sam se vratila. Bilo me stid takva ući u Allahovu kuću. Tako sam taj namaz propustila a svo vrijeme mi u glavi bilo, šta Lejla ako umreš za koji sat a namaz ti ostade neklanjan.

Helem nejse, prošlo je od toga vremena i dođe tako lijepi decembar 2020. Ja uveliko krenula na prvu godinu fakulteta, upoznala novo društvo, ali koga god da upoznam, zove me na muziku, zove da izađemo popiti neko alkoholno piće. Osjećala sam se ružno zbog toga, nikad i nisam voljela to, ali oni to nisu mogli znati. Sa mnom na fakultet ide jedna pokrivena djevojka i posmatrala sam kako se ophode prema njoj s poštovanjem. Niko je ne zove na takve skupove, niko joj ne nudi nešto nepristojno. Poželjela sam da budem poput nje. Ja se nikada nisam provokativno oblačila, ali neka moja odjeća je naglašavala moj struk i obline koje su izazivale poglede muškaraca od kojih sam se osjećala kao najveća bludnica na svijetu.

I poče se meni tako kolubati u glavi ideja o hidžabu. Najviše me bilo strah babine reakcije jer je on govorio da ima vremena, da sam još mlada, da se pokrijem kad se udam, da ću možda tu odluku sa svojih 19 godina olahko shvatiti pa skinuti maramu sa glave. Roditelj k’o roditelj, razumijem ja i njegovu brigu. Od prvog decembra pa do 13. nije promo code dan a da nisam razmišljala o tome. Klanjam istihara namaz moleći Gospodara da mi da uputu onako općenito u životu, i tu noć usnijem sebe s hidžabom na glavi. Kontam ja opet, možda je to moja podsvjest samo jer sam razmišljala o tome dosta.

Dođe 13. decembar, a ja svaku noć sebe pokrivenu sanjam. I klanjam ja tu noć akšam i poslije namaza zamolim Allaha ako je to nešto što ja trebam učiniti, da mi pošalje neki znak i olakša sam čin. Uzimam ja Kur’an , nasumično otvaram stranicu, kad ono prvi ajet koji viđoh bio je “Vjerovjesniče, reci ženama svojim, i kćerima svojim, i ženama vjernika neka spuste haljine svoje niza se. Tako će se najlakše prepoznati pa neće napastvovane biti. A Allah prašta i samilostan je.“

U tom trenutku oči mi zasuziše, srce poče lupati kao ludo. Znala sam da je to nešto što trebam i moram uraditi sad. Ostavim ja Kur’an i odem mami u sobu. Ispričam joj tako i ona me pita “Lejla sine, je li tvoja želja iskrena? Je li dolazi iz tvog srca?” na šta sam ja potvrdno odgovorila i ona mi reče da izađemo i pitamo babu. I tako ja sjedoh pred svog oca koji do skoro nije bio za to, i ispričam mu sve. Moj babo je samo ustao, zagrlio me i počeo plakat. Kaže da nikad u životu nije bio ponosniji na mene. I tako ja svoju krunu stavih. Tačka na “i” je napokon bila tu i tu sam noć prvi put zaspala mirne duše.

Ako vi imate nijet pokriti se, staviti svoju krunu, učinite to. Ako ste vi tražile neki znak, ovo je taj znak. Allah swt uistinu olakša svaku situaciju. Uostalom, i da se sva vrata dunjalučka zatvore, ostat će inShaaAllah zatvorena i Džehenemska. Molim Allaha swt, da olakša svakodnevne trenutke svim sestrama koje su svoju krunu stavile, ali i da uputi one koje imaju nijjet a snage još nemaju.