Evo reći ću vam, nema, nema verujte, hajra u tome nema, ali nesreće koliko hoćeš. A zašto je tako, zato što je protiv Allahovih zakona, protiv osnovnog ‘la illahe ilallah’ kad se to pogazi pa kako očekivati išta dobro u životu. A ljudi nemarni, ne prihvataju istinu, dunjaluk ih prevario, zablistao im pa potrčali ka njemu, a ne znaju da dunjaluk samo uzima, a ništa ne daje zauzvrat. Baš tako, na dunjaluku niti je ko živ ostao, svako biće smrt iskusi, niti je koja stvar večno potrajala, smenile su je nove, lepše i bolje. Zato opet kažem, dunjaluk uzima, a ne daje, i taj isti dunjaluk samo čeka kad će vas ispratiti jer vam mesto nije tu, večni život nije dunjaluk. Pa treba li sestre da vas pitam zašto ste onda rešile da sebi napakostite, zašto ste potrčale dunjaluku, a ahiret vas čeka?! 

Vozila sam se u jako jako skupim automobilima, sedela u skupim restoranima, putovala, nosila skupe haljine, lice puno šminke, more, plaža, kafići. Neko bi rekao na to “pravo uživanje”, ali znate šta – ni skup auto, skup sat, skupo odelo, skupa šminka niti haljina, ne vredi ni za jednu polovinu namaza, ma ne vredi ni jedne sedžde, shvatite već jednom da vam je sve to varka. A pitate se kako varka, pa jesam li srećna bila, jesam li pitajte se. Eeh nisam mile moje, srećna bila nisam, a zašto… Jer u svemu tome Allah nije na prvom mestu, nije najvažniji, samim tim ne vredi ama baš ništa.

Sestro, zašto onda trčiš da se udaš samo za onog koji vozi dobar auto, zašto okrećeš glavu za svakom devojkom koja je obučena po najnovijoj modi iz svetskih butika, zašto težiš da imaš ono što i ona, zašto se na tren ne zapitaš je li koja od njih srećna stvarno ili je to sve lažni osmeh?! Nema sestro mila hajra u ovome, veruj, nema ni radosti ni sreće, ako je to jedino što ćeš gledati onda grešiš jako, a uverićeš se sama kad pogrešiš i osetiš na svojoj koži. Umesto što prelistavaš društvene mreže i gledaš šta je aktuelno, bolje otvori koji sajt pa pročitaj ko su bile  Hatidža, Fatima, Asija i ostale žene vernice kojima možemo samo da zavidimo na imanu. Naš divni uzor Aiša r.a. svoje haljine je ušivala i krpila i nije se stidela toga, ali je darovala drugima i udeljivala i srećnija je bila sigurno nego sto će neka sestra sedeti ispred svog ormara i prelistavati koju haljinu da obuče toga dana. Trebalo bi da se sve postidimo kad to čujemo i da pomislimo da li je značajno da težimo ka tome da napunimo plakare odećom i obućom ili da punimo srca imanom?!

Život bez islama je prazan, nepotpun, život bez islama nije život, nemojte tako vam Allaha nemojte da dajete ahiret za dunjaluk, nije toliko vredan. Setite se šta vam je dunjaluk dao, a šta vam je smirenost na sedždi i vera u Allaha podarila, pa uporedite ima li razlike. Vallahi sestre mile kad jednom to osetite biće vam žao da to ponovo ne osetite. Namazi Allahu ne trebaju, nego trebaju nama, mi Njemu sedždu činimo, ne On nama, prema tome On je nama potreban, nismo mi Njemu i mi zavisimo od Njegove milosti i Uzvišenosti, a On od nas ni malo. 

Zato mila sestro pohitaj da se Allahu pokoriš, da Njegovo zadovoljstvo stekneš, budi skromna i čedna i zahvaljuj Mu na svakom dahu (jer mnogi su na veštačkim aparatima za disanje), zahvali se na ovom obroku toplom koji si pojela (jer mnogi ne znaju kad su poslednji put jeli), zahvali se mila sestro na svim marama i haljinama koje imaš (jer mnoge imaju samo jednu jedinu), zahvali se mila na mirnom domu u kom se ušuškaš svako veče (jer mnogi spavaju na ulici), budi mila zahvalna i na toj svojoj lepoti jer nisi je ničim zaslužila, dobila si je na poklon, darovana ti je, ali zapamti da je nisi ničim sama zaslužila. Kaži lepa moja zato elhamdulillah na svemu i ne budi ohola, Allah sve vidi i sve zna.

Es selamu alejkum we rahmetullahi we berekatuhu, 

vaša sestra u islamu A.S.