Odgovor na sumnju “Islam nalaže ubijanje nemuslimana”

Jedna od najvećih zabluda o Islamu je da je Islam ratoborna vera. Nekoliko odlomaka (ajeta) iz Kur’ana često je citirano van konteksta od strane onih koji vrlo malo znaju o njemu kako bi obnavljali mit da Islam promoviše nasilje, krvoproliće i brutalnost i da podstiče muslimane da ubijaju nevernike. Radi se o sledećem kur’anskom odlomku koji je izvađen iz konteksta:

„Ubijajte mnogobošce gde god da ih nađete“. (Kur’an 9:5)

Ali kako bi na pravi način razumeli ove reči neophodno je da ih vratimo nazad u njihov odgovarajući kontekst. Nakon nekoliko vojnih kampanja kojima su Mekanski pagani pokušali da unište muslimane, uspostavljen je mirovni sporazum između ove dve strane. Pagani su ubrzo prekršili ovaj sporazum, pa je muslimanskoj vojsci bilo naređeno da nastave borbu protiv onih koji su ih napadali. Svakako, ovaj odlomak ne može biti upotrebljen kao dokaz da Islam promoviše nasilje niti da naređuje ubijanje bilo koga izvan njegovog puta.

Ljudi na koje se u ovom odlomku aludira su paganski Arapi koji su vodili rat protiv Poslanika Muhammeda, mir nad njim, i muslimana, i nakon što su prekršili svoj zavet i sve sporazume sa njim. Ovaj odlomak ne govori o drugim narodima i bez sumnje se ne odnosi na jevreje, hrišćane i pagane izvan Arabije. Odlomak koji sledi, koji je jednostavno ignorisan od strane protivnika, odlomak koji je nastavak prethodnom i koji upotpunjuje smisao:

„Ako te neko od mnogobožaca zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi on saslušao Allahove reči, a potom ga otprati na mesto pouzdano za njega. To je zato što oni pripadaju narodu koji ne zna.“ (Kur’an 9:6)

Koji bi vojni zapovednik danas svojim vojnicima naredio da neprijatelja poštede tokom borbe a da ga zatim otprate do sigurnog mesta? Ali, to je ono što Bog nalaže u Kur’anu. Islam i u ratu vodi računa o milosti i poštovanju neprijatelja za razliku od bilo kojeg drugog sistema. Islam naređuje da se muslumanske vojske prema neprijateljima moraju odnositi pravedno na bojnom polju i da se treba povući jasna linija između boraca i civila na neprijateljskoj teritoriji.

Poslanikov naslednik i najbolji prijatelj Ebu Bekr, vodeći se uputstvima Poslanika Muhammeda, mir nad njim, poručuje svojoj vojsci: „Ne ubijte ni jednu staru osobu, dete ili ženu, ne ubijajte monahe iz manastira.“

Za one neprijatelje aktivne u borbama i one koji su uzeti za ratne zarobljenike lista prava je podugačka. Ne sme biti mučenja, ubijanja ranjenih i bespomoćnih, niti sakaćenja leševa neprijateljskih vojski. Da je svrha borbe bila da se nevernici primoraju da prime Islam, poslanik Muhammed nikada muslimanima ne bi naredio da se uzdrže od neprijateljstva nakon što bi neprijatelj popustio, i zabranio je ubijanje sveštenika i monaha koji su predvodnici tog naroda u njihovoj veri.

Šta više, u Islamu se rat dozvoljava jedino u određenim i kritičnim okolnostima kao poslednje sredstvo i kada svi ostali pokušaji za uspostavljanje mira propadnu. Ovo je zaista logičan izbor za bilo koji narod. Same zapadnjačke zemlje danas brane neophodnost rata kako bi se primenila ili održala njihova percepcija mira i ne smatraju ga opasnim zlom.

Muhamed (mir nad njim) je bio poslanik milosti, ali je bio primoran da se okrene borbi kada bi određeni zli moćnici odbili milost i moralne vrednosti i nastojali da druge liše ovih vrednosti. Ponekad je morao da se bori samo radi opstanka svoje misije. Uprkos tome, ukupan broj dana koje je poslanik trebao da posveti defanzivnim ratovima ne broji ni godinu dana, a njegove najčuvenije borbe nisu trajale duže od jednog dana. Nakon što je sigurnost bila osigurana, on se odmah okretao miru i diplomatiji.

U Kur’anu jasno piše:

„I borite se na Allahovom putu protiv onih koji se bore protiv vas, ali vi ne otpočinjite borbu! – Allah, doista, ne voli one koji započinju borbu.“(Kur’an 2:190)

„Ako oni budu skloni miru, budi i ti sklon i pouzdaj se u Allaha, jer On, uistinu, sve čuje i sve zna.“ (Kur’an 8:61)

Oružje se jedino može povući protiv onog koji nastavlja da proganja i ugnjetava druge i sprečava ih da prate svoju sopstvenu savest u pitanjima vere i slobodan izbor vere. Čak i kada su primorani da se bore i samim tim osvoje zemlju, njihova dužnost postaje uspostavljanje Božijeg zakona i podrška pravde za sve ljude, muslimane i nemuslimane. Njihovo pravo nije da nekoga prisiljavaju na prihvatanje Islama. Nemuslimanima je dozvoljeno da ostanu u svojoj veri i da je praktikuju, iako se od njih očekuje da poštuju islamske zakone i da ne izazivaju nemire i nerede.

“Otklanjanje sumnji u vezi Islama”
dr. Muhammed el-Abdulhaj
islamhouse.com/sr