Otac – šejtanov pomagač

Moja prica o borbi za islam pocinje u srednjoj skoli. U vreme kad su poceli da optuzuju i pricaju svasta za bracu, ja sam se za to zainteresovala i pocela da citam vise o ehlisunnet wel dzematu. Allah swt mi je otvorio um i shvatila sam istinu, elhamdulillah. Pocela sam klanjati i skromnije se oblaciti. Pocela je da mi se javlja volja za hidzabom. Medjutim kad sam to saopstila ocu dosla sam do…

katastrofalne reakcije. Zabranio mi je da se druzim sa jednom pokrivenom sestrom jer je mislio da je ona uzrok. Pocepao je sve islamske knjige i nastavio sa psovkama (psovao mi je sve islamske svetinje), svadjom i vredjanjem. Skoro svako vece je bilo tako. Morala sam krijuci da idem na predavanja i da ih slusam, cak i da klanjam. Celo vreme sam znala da se jednostavno moram pokrit, ali i dalje to nisam cinila. Pokusavala sam, ali sad vidim da nisam bila dovoljno istrajna. to je trajalo mozda oko godinu ipo. Posle toga sam otisla u Tursku, na studije. Otisla sam samo da bih od toga pobegla, nisam mogla vise da trpim sve to. Jos mi je bilo teze kad sam videla stanje islama i muslimana u Turskoj. Sve same sekte, devojke ne mogu ulaziti na fakultete sa hidzabom. Tad sam se stvarno pokajala sto sam otisla.

Vreme je prolazilo, a ja sam i dalje bila bez marame. Drzala sam se cvrsto za namaz, elhamdulillah. Tek sad vidim koliko mi je to elhamdulillah pomoglo. u Tursku sam otisla u septembru, i sve je teklo totalno drugacijim tokom, nazalost. Nije bilo nijedne devojke koja je samnom klanjala, cak ni nikog ko bi me potpomogao u ojacanju imana. Ali Allah swt je dao da sam se u Martu pokrila. Uvek cu pamtiti taj momenat. Nekako sam dobila hrabrosti i shvatila da se u stvari plasim rodjenog oca? Neocekivano i neplanirano sam jednostavno napravila taj korak. Allahu ekber!

To je napravilo velikih problema mojoj porodici. Ja sam bila daleko, a on je sve ispoljavao na njih. I kad sam dosla iz Turske, problemi su se nastavljali. Uporno me je terao da se otkrijem. Nastavile su se psovke i vredjanja. Svaku noc…Ali jednostavno sam tad znala da sam makar pokrivena. Ubedjivao me je da se otkrijem i vratim se u Tursku, jer tamo ne daju hidzab. Bilo mi je jako tesko, nisam htela da se vratim tamo. Razmisljala sam.. dovila.. i u jednoj tacki sam cvrsto odlucila da se u Tursku necu vratit. u ime Allaha. To je opet tesko palo. Upisala sam fakultet u drugom roku kod kuce. Nastavilo se sve. Govorio mi je da me se stidi, terao da se otkrijem, isteravao iz kuce… vreme je teklo a on i dalje bio isti. sad ce gotovo godina odkad sam se pokrila. Ne zalim ni jednu sekundu.

Kad se osvrnem unatrag zao mi je samo sto su mi neke islamske daije govorile da sacekam da me roditelji puste, i to zelim da kazem svim sestrama koje imaju nijjet za mahramom: roditelji jesu nase blago i trebamo ih slusati, ali ako ti danas ne daju maramu, nece ti je nikad dobrovoljno dozvolit. Neki od njih se nece zadovoljit dok od nas ne nacini potpune nevernike. Zar cemo mi to dozvolit? Nekoliko islamskih predavaca koje sam pitala rekli su mi da sacekam i saburim, ali sad vidim koliko je to pogresno. Sto je vreme odmicalo, moj otac je bio uporniji u branjenju moje marame. Moj otac se i dalje stidi mene. Kaze da sam ja ponizenje za njega. Ali kad je on uporan u svom neznanju i neverstvu, zar da ja ne budem uporna u svojoj veri? Jeste tesko, ali na kraju krajeva skoro svaka sestra ima probleme sa roditeljima.

Moj je savet samo da se korak nacini sto prije, a Allah je taj koji olaksava. Smijesno je kad se setim da me bukvalno bilo strah od jednog coveka i njegove reakcije. I znam da ima puno sestara i brace koji imaju problema sa roditeljima. Budimo jaki i hrabrimo jedni druge svojim pricama i savetima. Allah je uz nas! Molim Allaha da olaksa svima, nadam se da sam makar nekom pomogla svojom pricom. Allahu, ucini nas od onih koji se bore na Tvom putu. Amiin! Esselamu alejkum!