Pobožnjaci Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, džamije

Ovo što ćete pročitati, nisu ljudi iz vremena Allahova poslanika, savs, (ashabi), niti uz vremena tabe’ina, ne, to su ljudi iz našeg vremena, 21-og stoljeća. Neki od njih su živi a neki su otišli svome Gospodaru. Poznati su u Medini po svojoj pobožnosti, skromnosti i…

čestitosti. Pogledajmo kakv je bio Njihov odnos prema Allahu, s.w.t., pogledajmo i uzmimo pouke pa se onda zapitajmo, gdje smo mi u svemu tome? Koliko nas je zaokupio dunjaluk, dugovi, krediti, porodica, koliko smo zahvalni za zdravje, uputu, koliko pazimo kada je u pitanju ibadet?

Prvi od njih je čovjek porijeklom iz Jemena, kažu da se zove Ebu Jahja el-Jemeni. Za njega njegovi bliski prijatelji kažu sljedeće:“Već 14 godina, Ebu Jahja u Poslanikovu, savs džamiju (Harem) uđe u 3 : 30 minuta (u zoru) kada se i otvara Harem i iz njega izađe tek nakon jacije namaza. Znači svaki dan, već 14 godina, u Poslanikovu, savs džamiju uđe zorom (u 3:30) a izađe tek nakon jacije namaza. Tokom boravka u džamiji, uči Kur’an, klanja nafile, ćini istigfar, čini zikr Allahu, upućuje dove“.

Od njegove pobožnosti je i to da veoma mnogo posti. Tako u mjesecu muharremu i ša’banu, posti sve osim dan ili dva. Posti svaki ponedjeljak i četvrtak, posti bijele dane u sedmici, svaki mjesec ide da obavi umru a svake godine hadž. Upitali su ga jednom, da li je ikada propustio namaz u džematu, na što je on odgovorio:“Ne, tako mi Allaha, nikad nisam propustio namaz u džematu“.

Sasvim je malo jeo, za doručak bi pojedi nešto hljeba i čaja i to bi mu bilo dovoljno do večere, kad su ga upitali zašto, rekao je:“Kada čovjek jede mnogo hrane, to mu otežava jezik i smanjuje skrušenost u namazu“.

Drugi čovjek koji je poznat po svojoj pobožnosti je, Ebu Hasan. Jedan od najvećih i najpoznatijih trgovaca i biznismena u Medini. I pored tolikog bogastva, njegov radni dan (osim ako je bolestan) izgledao je ovako: Dođi bi u Poslanikovu, savs džamiju prije na jedan sat nego što će zaučiti ezan za sabah namaz. Ostani bi u Haremu učeči Kur’an i čineći zikr sve do izlaska Sunca, a onda bi otiđi kući. Vrati bi se ponovo od kuće oko 11:30 i činio bi zikr sve do podne namaza. Nakon podne namaza otiđi bi kući i vrati bi se pred ikindiju namaz na pola sata. Poslije ikindije iz Harema bi izađi samo na sat vremena i odma bi se vrati i onda bi ostani u džamiji sve do iza jacije. Ovako je činio čitav život.

Treći od njih je Šejh ebu Bekr el-Džezairi. Ima svoju „stolicu“ u Haremu gdje drži predavanja. Iako mu kuća nije baš blizu Poslanikove, savs džamije, svaki namaz obavi u džematu u prvom saffu. Takođe, šejh je obolio na nogama, pa ga dovuku u invalidskim kolicima, ali namaz obavi stojeći. Svaki dan donese salavat na Poslanika, savs 3000 puta a petkom oko 10 000 puta. Takođe svaki dan klanja preko stotinu rekata nafila namaza.

Četvrti je Ebu Abdurahman koji je preslio rahimehullah, On se isticao po tome što je posebno čuvao sabah namaz. Jednom je rekao svom prijatelju da za 30 godina života nije nikada propustio sabah namaz u džematu.

Peti od njih je čovjek porijeklom sa Tebuka. Studenti koji su tražili znanje u Poslanikovoj, savs džamiji, odlučiše da ga barem nekada preteknu u dolasku na namaz u džematu. Međutim nisu uspjeli. Ako oni dođi prije namaza na pola sata, on bi dođi prije sahat vremena. Za svaki namaz bio bio prvi, čekao bi pred vratima dok se otključaju, sjeo bi u prvi saff i učio bi Kur’an dok ne zauči ezan.

Nakon ovih primjera, donosimo vam i nekoliko smiješnih i zanimljivih slučajeva iz života šejh Ibn Usejmina, rahimehullah.

– Jedne prilike dok je šejh držao ders u vezi braka pa je između ostalog spomenuo i neke od nedostataka koje se mogu desiti kod žene. Jedan od studenata upita:“A šta ako oženim ženu i kasnije se ispostavi da nema zuba“? Šejh se nasmija i reče:“ O, takva žena je dobra, ne možete ujesti“.

– Jedan čovjek upita:“Uvaženi šejh, ako čovjek sluša Kur’an preko radia i ako dođe to sedžde, da li treba da uradi on sedždu iako ne uči, nego sam sluša“? Šejh reče:“Ako radion učini sedždu neka i on je učini“.

– Nakon što je završio ders u mekkanskom Haremu, šejh je uzeo taksi. Nakon vožnje, vozač upita:“A kako vam je ime“? Šejh odgovori:“Muhamed ibn Salih ibn Usejmin“. Vozač se nasmija i reče:“Jest vala baš i ja sam Ibn Baz“. Šejh se takođe nasmija i odgovori:“A ja koliko znam šejh Ibn Baz je slijep, kako da vozi taksi“. A taksista uzvrati:“Pa i šejh Ibn Usjemin je u Qasimu, od kud da se šetka po ulicama i voza po taksiju.“ Šejh se nasmija i tada je taksista shvatio da je on baš Ibn Usejmin.

– Jedne prilike dok je šejh išao prema mesdžidu, sretne ga mladić i upita:“Šejh, da nemaš možda upaljać da pripalim cigaretu“? Šejh izvadi iz džepa šibice te mu pripali cigaretu. Nedugo zatim, ovaj mladić je postao jedan od najboljih šejhovih učenika i najbližih pratilaca.

– U mesdžidu šejha ibn Usejmina gdje je on imamio, često je navračao jedan stari beduin iz pustinje na namaz koji nije znao da je to šejh Ibn Usejmin. Jedne prilike, dok j šejh klanjao akšam, zaboravio je neke ajete pa su ga ljudi podsjetili u džematu ali njih nekoliko zajedno. Kad se namaz završio, šejh im reče, da nije lijep da njh nekoliko ispravlja, nego da to uradi jedan samo. Tada se dedo beduin ustade i reče:“Brate ako ne znaš dobro učiti Kur’an, pusti nekoga ko zna pa nek nam klanja“.

Ebu Bilal