Priča o borbi za hidžab

Prošlo je dosta vremena od kada sam želela, a i obećala da ću napisati svoju priču. Priču o mom hidžabu i borbi za njega. Priču koja, elhamdulillah ima srećan kraj. Prošlo je 2 i po godine od kad sam smogla snage da stavim svoj hidžab. Sad mi to zvuči jako smešno, smogla snage da izvršim nešto što je moja obaveza(?), ali u to vreme bilo mi je više nego teško. Otac mi je pretio da će me izbaciti iz kuće, da će da me se odrekne, a u tom trenutku nisam dobijala neku veliku podršku iz porodice. Čak i neko ko bi me podržao, uzdržavao se zbog mog oca. Nažalost, spoznala sam hidžab a i dalje nisam bila pokrivena. To je trajalo oko 2 godine. Borila sam se sa nekim strahom unutar sebe, koji nisam mogla da prevladam. A hidžab sam toliko jako želela…

U svakom slučaju moj odnos sa ocem nije bio ništa bolji. Prezirao je moju želju za maramom i bio mnogo drugačiji prema meni. Iako nisam bila pokrivena, bila je tu ta moja želja. Kad sam završila srednju školu, očajno sam želela da odem iz grada. Bila sam toliko umorna i preopterećena, nisam mogla da zamislim da tu ostanem i dalje. Smučila sam se sama sebi, zbog svojeg kukavičluka. Na kraju sam odlučila da odem na studije u inostranstvo. Kad sam stigla, videla sam kolika je to bila greška. Islama nije bilo nigde, moje porodice ni drugarica. Marame su zabranjene na univerzitetima, prezirane na ulicama… Život koji sam sanjala mi je izmicao, a tome sam samo ja bila kriva. Pokušala sam da se naviknem, ali svakim korakom bi me probadalo, bolelo. Prolazili su meseci, a ja sam i dalje bila otkrivena. Bilo me je strah da o tome razmišljam, ne znam zašto… Bila sam na korak da se promenim. Na gore. Hvala Allahu, to se nije desilo. Iako mi je bila teška pomisao, znala sam da ću morat da se suočim sa svojim “strahom”. Posebno zato što sam u svakom trenutku osećala neverovatnu grižu savesti i bol zbog toga što sam otkrivena.

Kada se moja drugarica pokrila, to me je na neki način drmnulo. Jer smo obe imale želju za hidžab. Imale smo sličan problem i jedna smo drugoj pomagala i pričale. Kad mi je javila, isto kao da sam se trznula iz nekog sna. Zapitala sam se šta ja zapravo radim? Pokrenula su se osećanja u meni, kao i snaga. Nakon dve nedelje, izašla sam pokrivena. Iznenadila sam samu sebe. Nisam imala nikakav strah. Samo sam želela da hidžab bude moja stvarnost. I to je postao. Za mog oca više nisam postojala. Rekao mi je da sam završila sa svojom porodicom. Nakon 5 meseci vratila sam se kući. Kad smo se sreli nije me ni pogledao. Isteravao me iz kuće, vređao. Svaku noć je plakao i molio me da se otkrijem. To se nastavilo dugo vremena. Ali moju sreću ništa nije moglo da ugrozi. Ostvarila sam svoj farz! Skupila sam hrabrosti i odlučila da ostanem u svom gradu na studijama. Ni ta odluka nije bila lako prihvaćena. Opet sam izbacivana iz kuće, okrivljena da se porodica raspada zbog mene. Ali odlučila sam da se tamo više ne vraćam. I nisam se vratila! Hvala Allahu!

Nijedan trenutak moje borbe nije bio lak. Jedina stvar koja je sve učinila lakom je vera u mog Gospodara. I iz svake nove borbe se rađa nova, manja ili veća, ali borba se nastavlja. Svako treba da se bori za svoje čvrsto i da ne posustane u tome. Kad se nevernici bore za laž, kako mi treba da se borimo za istinu? Koliko treba da se žrtvujemo? A iz svake nove borbe izlazimo jači i čvršći. Moj otac i dalje nije zadovoljan samnom. Ja sam nazadna i neprosperitetna, a često i poludela. Ali sam u svakom trenutku zahvalna Allahu što mi je omogućio da Mu budem pokorna kroz svoj hidžab. Molim Allaha da olakša svim sestrama koje su spoznale hidžab i ojača ih da što pre ispune taj farz! Amiiin!

Sestra A. G.