Mahrama na glavi, namaz u svom vaktu, duša otvorena da upije svaki ders, svaki harf iz Allahove knjige, najlepše godine – jednostavno period kada misliš da svako ko nosi muslimansko ime ne može se tim zlom baviti. A onda sledi nekih 15 godina gde svako malo upadaš kao u živo blato radi nekih pokvarenih duša. Ali, Allahova odluka je uvijek konačna. U to živo blato me poslaše bliske osobe mog bivšeg muža, koje sam služila kao najvrednija sluškinja, koje su bile pune ljubomore, zavisti. Jednostavno nisu mogli gledati da živiš sretno, to ih je najviše bolelo. Za njih je bilo strašno da njihov sin voli svoju ženu. I sva njegova ljubav i pažnja preokrenu se u mržnju prema meni. Čudnog li naroda na ovom svetu, Ya Allah! Šta li bi preko noći od onog čovjeka što je do tad govorio da sam za njega posebna? Razgovori i ostalo nije uspevalo. I onda nas istera iz kuće, a razlog ne zna. Samo da nismo više u njegovom prisustvu, eto toliko.

Skuhaše mi čorbu, začiniše najodvratnijim začinima i serviraše kao da je iz najukusnije kuhinje. Sihir? Da! Rastaviše me, odvojiše decu, teške godine navališe na moja leđa. Ostah sama, boreći se sa decom i životom. Nazvah se razvedenom, naturiše sve i svašta samo da su oni čisti pred ljudima. A pred Bogom? Kao da ih to zanima. Od te njihove čorbe zadobih bolest jedan period, a doktor me tad upita da li sam do sad ubila nekog i da li sam pomišljala na samoubistvo, jer po rezultatima ništa nije čudno za takve pacijente bez terapije. Tad nisam uzimala terapiju i nikada nisam pristala na istu, jer pored svih tegoba verovala sam čvrsto da će Allah dati izlaz kad-tad i bez toga, jer ovo je dunjaluk, jedan ogroman test za sve nas. Gledam doktora i razmišljam da se šali, da me je zamenio sa nekim drugim pacijentom. Ali nije, to je njegova prognoza po medicini na osnovu mojih rezultata. Ali doktor druge vere ne zna da namaz i Kur’an daju najveći smiraj na dunjaluku i u onim trenucima kad misliš da se sve raspada.

Od sihra, nekoliko puta sam videla svoju smrt. Dok je na semaforu za pešeke crveno, u mojim očima je bilo zeleno, voz na šinama kao da ne vidim, vid na očima gubim, a po medicini nema nikakvog oštećenja, i još štošta. Da ne pišem o noćima provedenim u suzama, o raznim bolovima koje sam osećala sve te godine po telu, a ni sama nisam znala od čega, a to znaju samo oni koji imaju ovo iskušenje kako je. A ja bih sve to svalila sebi u glavi da je to od stresa, od ovoga ili onoga, a nikako do konačnog rešenja.

Ne mučitelju, ne žalim se, sve je to vaših ruku delo, ali hvala Allahu što mi je to iskušenje podario i još me više učvrstio u veri. Mučitelju, znam da ti nije lako što je meni došao dan kad mi je svanulo, a tebi kako je, to neka ti Allah sudi! Tolike godine nije mi se dalo da odem na rukju. Išla sam sa svima koji su bili u potrebi i upućivala ih na to, a ubeđivala bih sebe da bih imala bilo kakvu reakciju dok se njima uči da ima nešto kod mene. I pored sihra kojeg sam našla tad u jastuku, i pored krvi ispred vrata, pored moje krvave spavaćice što mi podmetnuše, pored iscepanog veša, meni su oči bile zatvorene. I neka su, zahvalna sam Allahu, jer Allah tačno zna kad da ti pošalje leka, jer da sam u nekim životnim trenucima znala da imam to, tačno bih pukla na komadiće. Jer, iman nije uvijek isti. Pored svega, i dalje te šejtan odvraća od rukje, ali hvala Allahu na iskrenim prijateljima što me uputiše na moju prvu rukju i otvoriše oči Allahovom dozvolom.