San koji mi je promijenio život

Što se tiče muža, jedno deset dana klanjao je tik do mene i ja učila naglas da upamti poneke sure i pisala na papir i brzo je učio… Jednog dana vrisnu: “Slušaj, ne može više ovako…

Ta noć bila je drugačija od ostalih. Ustala sam, još nije ni svanulo, bila sam u goloj vodi, što bi se reklo. Pristavih kafu i krenuh da zapalim cigaretu još ne dolazeći sebi. Stavih kafu na sto, pripalih cigaretu i pogledah prema glavicama. Spavaju tako mirno i spokojno i ne sluteći kakav košmar ja preživjeh. Pogledah prema prozoru, još se nije ni razvidjelo i ugledah grane kako se njišu, a ja kao da osluškujem hoće li biti jače… teže… i je li se to moj san prikazuje u javi… Ništa… Dobro je, pomislih… Već neko vrijeme sanjam, ne svaku noć, ali jako često sanjam – Kraj! Jednom sunce pada…, jednom veliki potop, i svaku noć drugačije, ali san je isti… Opet pogledah one glavice i istinski se uplaših ne toliko za sebe koliko za njih… Pomislih, a kakav ću im primjer dati, čemu ih učiti, a i sama to ne radim?

Te noći i te zore u meni je nešto puklo. Jedva sam čekala da muž dođe sa posla. Stavih kafu i počeh: “Je li, šta bi ti da nam neka gatara kaže da će nam djeca izgorjeti u kući? Je li tako da bi napravio protupožarni sistem, izveo ih i odveo daleko negdje…” I pitam i odgovaram sve u nizu. “A šta da nam neko kaže da će nam djeca gorjeti na ahiretu?” Sad i ja zastadoh… Ne daj Bože! “E pa možemo nešto učiniti sad i odmah! Ja od sutra počinjem klanjati, a ako ti ne htjedneš, moramo se rastati…” Očekivala sam da će reći: “Slušaj, ženo, idi…”, ali on šuti. Dobro je, pomislih, mogu još drobiti…

“Mislim se i pokriti, ali čekam da neko Allahovim emerom preseli od mojih starijih članova porodice pa da stavim mahramu u četeresnici… kako se radi u našem narodu.” Nemalo od tog dana preseli mi dedo. Iste noći dok bijah u stanu rahmetlije, zatražih od nane mahramu i sa mužem krenuh kući i rekoh mu: “Evo, ja je sad nosim.” Na poslu ništa ne pitaju, četeresnica prođe, a meni kruna ostade… Što se tiče muža, jedno deset dana klanjao je tik do mene i ja učila naglas da upamti poneke sure i pisala na papir i brzo je učio… Jednog dana vrisnu: “Slušaj, ne može više ovako, muškarac ide naprijed!” Aferim, pomislih, Allah te nagradio! Mislila sam da će reći: “Ma goni se i ti i tvoji uslovi, razvodi se koliko hoćeš!” Pitate se šta je sa djecom… Hm… Dobila sam još dvoje i sad ih je četvero. I da, ovi stariji, hvala Allahu, klanjaju…

Tekst poslala sestra V. K.