Sitnice mnogo znače

Svakog jutra, moj muž odlazi na sabah u džemat, a potom se vraća kući, sprema se za posao. Prije nego napusti kuću, obavezno me zagrli za oproštaj. Taj nas zagrljaj oboje ispuni ljubavlju toga dana, i to je za nas veoma poseban trenutak…Otišao je dok sam još klanjala, i kad sam predala selam i proučila zikr, shvatila sam da je on već otišao i ponio svoj ručak. To je značilo da se tog jutra neće više vraćati, i da se nećemo zagrliti…

Mnogi od nas slušaju samo negativne priče i bračna iskustva koja se dešavaju vjernicima i vjernicama. Konstantan priliv negativnih vijesti može dovesti do tog da se mnogi pribojavaju i plaše braka. Međutim, stvarnost je da unutar naše zajednice postoje mnoge nevjerovatne, prelijepe, romantične i saosjećajne ljubavne priče. Donosimo samo jednu takvu, o muslimanskom bračnom paru koji istinski cijene male romatične geste između njih, a koju su odlučili jedan detalj svog života podijele s nama.

Žena kazuje: „Svakog jutra, moj muž odlazi na sabah u džemat, a potom se vraća kući, sprema se za posao. Prije nego napusti kuću, obavezno me zagrli za oproštaj. Taj nas zagrljaj oboje ispuni ljubavlju toga dana, i to je za nas veoma poseban trenutak. Jednog jutra sam zaboravila da je vrijeme klanjanja sabah-namaza u džematu promijenjeno i da je bilo kasnije nego obično. Klanjala sam namaz, a muž mi se spremao za posao, ali nisam se sjetila da se on neće vraćati kući nakon namaza, već će odmah otići na posao. Otišao je dok sam još klanjala, i kad sam predala selam i proučila zikr, shvatila sam da je on već otišao i ponio svoj ručak. To je značilo da se tog jutra neće više vraćati, i da se nećemo zagrliti.

Utopila sam se u tuzi; nedostajao mi je. U braku smo mnoge godine, ali mi i dalje nedostaje nakon samo sat vremena kad nismo zajedno…Možete samo zamisliti kako mi je teško kad smo razdvojeni po čitav dan! Odmah da kažem da ja ne sjedim po čitav dan i čekam njegov povratak, već imam veoma mnogo obaveza. Ali i pored posla, i dalje odbrojavam sate do kraja dana, kad ćemo ponovo biti zajedno.

Dok sam se podsjećala da bih trebala biti zahvalna što mi je muž živ i zdrav i dobro, kritikujući sebe kako sam razmaženo derište koje se samosažaljeva jer joj nedostaje zagrljaj, a toliko ljudi je izgubilo svoje voljene i nisu imali više priliku da ih vide, zazvonio je telefon. Bio je to moj muž. Znala sam da je klanjao namaz u džematu i jedva sam čekala da čujem njegov glas. Rekao mi je: „Znaš šta? Moram se vratiti kući, zaboravio sam nešto!“

Oduševila sam se, elhamdulillah! Milostivi je dao da muž nešto zaboravi, i sad ćemo imati još jednu priliku da zajedno podijelimo taj poseban jutarnji trenutak! Kada je stigao kući, zagrlili smo se tako jako kao nikad. Počela sam ga zadirkivati: „Da nisi možda zaboravio naš jutarni zagrljaj?“ On reče: „Jesam!“ Zastala sam na trenutak od šoka i jedva izustila: „To si zaboravio? Stvarno si samo to zaboravio? Samo si se radi zagrljaja vratio?“ Zagrlio me je ponovo i odgovorio: „Zaboravio sam naš zagrljaj! Bez njega nisam mogao započeti dan!“

_________

Ukoliko običan zagrljaj može biti toliko važan da se za njim tuguje, razmislite samo o značaju drugih dijelova bračne veze kada se oba supružnika trude da ispune svoje susrete s ljubavlju i saosjećanjem. Istinska ljubav postoji. Ona postoji u muslimanskim porodicama. To je možda i vaša priča danas, ili sutra. Vaša veza je možda teška, možda završena, ili još nije ni počela. Kada ste u problematičnim odnosima, možda je teško da se vratite kući samo radi zagrljaja, ili možda postoje mnoge prepreke između vas dvoje koje vas spriječavaju da provodite vrijeme zajedno.

Međutim, moguće da je dovoljno da pronađete jedan zajednički, mali gest ljubavi koji možete zajednički praktikovati (poput zagrljaja iz ove priče), a koji može pomoći obnavljanju vaše bračne ljubavi.

Autor: hafiza Mejrem Amiribrahimi 
Preveo: Nedim Botić