Sunnet je objava od Allaha i ne suprotstavlja se Kur’anu

Kur’an je objava i Allahov govor, a i Sunnet je objava, ali Poslanikov govor. Imajući u vidu da je objava i jedno i drugo i da dolazi od Allaha koji je savršen i čist od bilo kakvih nedostataka, nemoguće je da među njima bude suprotnosti na bilo koji način.

Uzvišeni Allah kaže: “On ne govori po hiru svome – to je samo Objava koja mu se obznanjuje.” (En-Nedžm, 3-4)
Dio ajeta “to je”: „označava sve ono što je Poslanik izgovorio vezano za vjeru, bilo da je Kur’an ili Sunnet.“

“Gospodaru naš, pošalji im poslanika, jednog od njih, koji će im ajete Tvoje kazivati i Knjizi ih i mudrosti učiti i očistiti ih, jer Ti si, uistinu, silan i mudar!” (El-Bekare, 129) Pod mudrošću koja se spominje u ajetu misli se na Sunnet, po stavu Hasana el-Basrija, Katadea, Mukatila.

Uzvišeni Allah kaže: “I pamtite Allahove ajete i mudrost, koja se kazuje u domovima vašim.” (El-Ahzab, 34)
Mudrost koja se spominje u ovome ajetu, po tumačenju Katadea, odnosi se na Sunnet.

Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: „Zar mi nije data Knjiga i nešto slično njoj.“ I kaže: „Ja ne govorim osim istinu.“

Prenosi se od Hasana, sina Atije, da je rekao: “Džibril, alejhisselam, je podučavao Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, Sunnetu kao što ga je podučavao Kur’anu.”

Dakle, obaveza je postupati po Sunnetu, kao što je i obaveza postupati po Kur’anu. Pokornost Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, obavezna je kao i pokornost Uzvišenom Allahu i upravo zbog toga nije moguće da postoji kontradiktornost po određenom pitanju između Kur’ana i Sunneta, nego se samo radi o pogrešnom shvatanju nekih ljudi, pa im se učini da ima kontradiktornosti.

Ibn Hazm je rekao: “Zaista se Kur’an i ispravni sunnet podudaraju (dopunjavaju), oni su jedno te isto (objava), i nisu u međusobnoj koliziji. Uzvišeni Allah nekoga uputi i počasti da razumije, a nekome uskrati razumijevanje, i nema istinskog Boga osim Allaha.”

Muslimani prvih generacija čvrsto su vjerovali da je Sunnet objava od Allaha i da je sačuvan kao i Kur’an, te da se Sunnet mora slijediti kao što se mora slijediti i Kur’an. I zato su oni smatrali da Kur’an i Sunnet dopunjavaju jedno drugo i da nikako ne mogu biti u suprotnosti, i u tome ih slijede pripadnici ehli-sunneta. Ukoliko bi se kod nekoga desilo da nađe jedan propis u Kur’anu, a drugi u Sunnetu koji je suprotan prvom, to znači da nije dobro razumio ili Kur’an ili Sunnet.

Međutim, neke islamske sekte i grupacije smatraju da Sunnet nije objava, poput racionalista, koji smatraju da je Sunnet Poslanikov idžtihad i zato uglavnom ne uzimaju propise iz njega, jer, kako kažu, Poslanikov idžtihad od prije 1400 godina ne odgovara ovome vremenu. Isto tako sekta kur’anije i haridžije uzima propise samo iz Kur’ana i zato su i jedni i drugi u zabludi i na stranputici.

Ibnul-Kajjim veli: „Mi sa sigurnošću tvrdimo i za to Allaha i meleke za svjedoke pozivamo, da Sunnet nije u koliziji sa Kur’anom niti sa zaključcima zdravog razuma. Sunnet Poslanika pobliže pojašnjava Kur’an, tumači ga i detaljno nas upoznaje sa onim što je u njemu koncizno kazano.“