Jednom sam poznavao ateistu koji je tvrdio da nikada nije verovao da Bog postoji. Kako on misli, vernici su navodno bile osobe sa slabim karakterom koje su osećale potrebu da nađu crkvu zbog njihove nemoći i lenjosti, zbog toga su išli u crkvu. Osećao bi se iritiranim, kada se raspravlja o veri, a nije bio u mogućnosti da ubedi protivnika sa svojim argumentima. Prezirao je vernike na gotovo histeričan način. Međutim, imao je veoma dobrog prijatelja koji je verovao u Boga. Složili su se da ne pričaju o veri kada god su zajedno.

Jednog dana ovaj čovek, verovatno u retkim trenutcima slabosti, prihvatio je poziv svoga prijatelja da poseti crkvu. U sebi, smejao se na pomisao da progovori iz mase i da se smeje i da pokazuje prstom na vernike sa govornice. Međutim, kako je poznato, Bog radi stvari na čudne načine. Otišao je u crkvu, seo je na jednu od zadnjih klupa i posmatrao je ljude kako se mole.

Počela je zajednička misa i pogledao ih je sve na sarkastičan način. Onda je počela propoved, koja je trajala oko 15 minuta. Odjednom, usred propovedi, suze su krenule niz njegovo lice. Čudan osećaj uživanja i sreće je odneo njegovu mržnju, osećaj koji je obuhvatao njegovo čitavo telo. Nakon mise, dva prijatelja su otišla zajedno. Nisu ništa govorili do trenutka kada su trebali da se rastanu, tada je pitao prijatelja da li mogu ići na misu opet zajedno. Složili su se da idu opet narednog puta.

Moguće je da ste neki od vas do sada pogodili da sam ja bio taj tvrdoglavi ateista. Nisam osećao ništa osim prezir i mržnju prema vernicima. Ali nakon te mise 1989. godine, kada je pop govorio da ne trebamo da sudimo drugima ako ne želimo i da se nama sudi, moj život se naglo okrenuo u drugom pravcu.

Počeo sam redovno da odlazim u crkvu i bio sam žedan za bilo kakvim informacijama o Bogu i Isusu. Učestvovao sam u druženjima sa mladim hrišćanima gde bismo razmenjivali naša duhovna iskustva. Osećao sam se kao da sam proživljen iz mrtvih. Odjednom sam osećao potrebu da budem u krugu vernika. Trebao sam da nadoknadim prošlih 18 godina.
__________________

Odrastao sam u ateističkoj porodici, nisu se nimalo trudili da vode moj duhovni razvoj. Sećam se kada sam bio šesti razred da je drug bio poslan od komunističke partije da nam objasni zašto Bog ne postoji. Sećam se da sam upijao sve njegove reči. U mom slučaju, nije me trebalo ubeđivati. Verovao sam u sve što govori. Njegova oholost, prezir i mržnja prema vernicima je postala moja. Ali sada sam morao da nadoknadim sve ove godine.

Sreo sam se sa popom i ostalima koji su me vodili u ovom novom smeru. Bio sam pun raznih pitanja, na koja su odgovorili. Kasnije sam shvatio jednu veliku grešku, prihvatao sam sve od njih a nisam ni razmislio o tome. Mogu reći da su mi objasnili stvari na način „kako je tako je“, ali to ne bi bilo pošteno za njih. U stvari, to je bila moja greška. Nisam razmislio o njihovim rečima, niti sam razmišljao kritički. Ovo mi je uzrokovalo mnogo komplikacija kasnije. Retrospektivno, verujem da važan faktor koji je uticao na moje ponašanje jesu godine. Bio sam premlad da ispravno shvatim stvari tako ozbiljne i kompleksne kao što je vera.

Želeo sam da postanem dobar hrišćanin, i Bog zna da sam se veoma mnogo trudio. Ali opet tokom vremena, nisam mogao da pomirim kontradiktornosti koje postoje u Bibliji, kao što je božanska priroda poslanika Isusa i koncept nasleđenog greha. Popovi su pokušali da odgovore na moja pitanja, ali na kraju, njihovo strpljenje je počelo da nestaje. Rečeno mi je da takve stvari treba da se prihvate verom, i da su takva pitanja samo gubljenje vremena i da će me ona samo udaljiti od Boga. Do ovog dana, sećam se kako sam se prepirao sa verskim vođom, događaj koji je ponovo pokrenuo moje samo-destruktivne tendencije. Možda ipak nisam bio u pravu. Bio sam mlad.
___________________

Moj put prema islamu nije uopšte bio lak. Možda ćete pomisliti da kako sam bio razočaran u hrišćanstvo, da sam odmah prihvatio islam kao svoju veru. To je možda moglo biti veoma jednostavno, ali ono što sam do tada znao o islamu jeste da muslimani zovu Boga Allah, da čitaju Kur’an umesto Biblije i da obožavaju nekoga po imenu Muhammed (muslimani ne obožavaju Muhammeda nego veruju da je on Božiji rob i Poslanik opr. pre.). Isto tako mislim da još nisam bio spreman da prihvatim islam.

Tako da sam se povukao iz crkvene zajednice i tvrdio sam da sam hrišćanin solista. Video sam, međutim, iako mi nije nedostajalo društvo vernika niti crkva, Bog je „našao mesto“ duboko u mome srcu da Ga nisam mogao pustiti. Niti sam to i pokušavao. Nego baš suprotno. Bio sam srećan što sam imao Boga oko sebe i nadao sam se da je na mojoj strani.

Nakon toga sam počeo da upadam u jednu glupost za drugom, živeo sam život luksuza i strasti. Nisam shvatio da će me takav put odvesti od Boga prema Paklu. Moj prijatelj kaže da trebaš pasti na samo dno da bi osetio tlo pod svojim nogama. Ovo je baš ono što se meni desilo. Pao sam veoma duboko, mogu samo zamisliti kako me je Satana čekao raširenih ruku, ali me Bog nije ostavio i dao mi je drugu šansu.

U julu 2001. godine upoznao sam mladića iz Iraka. Ime mu je bilo Ibrahim. Veoma brzo smo počeli razgovor. Rekao mi je da je on musliman, a ja sam odgovorio da sam ja hrišćanin. Bio sam zabrinut da će biti problem to što sam ja hrišćanin, ali nisam bio u pravu. Bilo mi je drago što nisam bio u pravu. Bilo je zanimljivo da ja nisam hteo da postanem musliman, a on nije pokušavao da me prevede u islam.

Iako sam smatrao muslimane egzotičnom grupom, bilo je zanimljivo naučiti više o islamu. Bila je to dobra prilika da se nauči više. Shvatio sam da imam ispred sebe čoveka koji me može mnogo naučiti o islamu, pa sam sakupio hrabrosti da ga baš to pitam. To je bio moj prvi susret sa islamom, zaista moj prvi korak. Nakon nekog vremena razišli smo se, i nisam ga više video, ali je seme posejano.

Sećam se da sam jednom čitao intervju sa Muhammedom Ali Silhavijem (stari češki musliman) i bio sam željan da saznam njegovu adresu i da mu napišem pismo. Onda se desio 11. septembar i zbog političke klime pomislio sam da nije najbolja ideja da tražim gospodina Silhavija. Tako da sam tada bio u ćorsokaku.

Nakon dva meseca sakupio sam hrabrosti da napišem dugo pismo gospodinu Silhaviju. Nakon kratkog vremena odgovorio mi je i poslao mi je paket islamskih knjiga i letaka. Rekao mi je da je obavestio Islamsku Fondaciju u Pragu o meni i pitao ih je da mi pošalju prevod Kur’ana. Tako da je ovo bio moj početak. Korak po korak, naučio sam da islam ne samo da nije militantna vera, nego baš suprotno, bila je to vera mira. Moja pitanja su odgovorena.

Zbog određenih okolnosti prošlo je tri godine od tada do kada sam odlučio da posetim gospodina Silhavija. Pokazao je mnogo strpljenja dok mi je objašnjavao razne stvari i savetovao mi je da posetim džamiju u Brnu (Češka Republika). Kada sam otišao u tu džamiju, pobojao sam se da će me gledati kao stranca, nekoga ko ne pripada tu. Kako sam se iznenadio kada sam video da je stanje upravo suprotno. Sreo sam I. i K. koji su bili prve osobe koje su mi pomogle. Naravno, sreo sam i ostalu braću koja su me dočekala na najtopliji mogući način.
_______________________

Počeo sam da ulazim u sve aspekte islama, i video sam kako je razumljiv i logičan islam. Postepeno sam naučio kako da klanjam, i danas znam da klanjam bez problema, čak i na arapskom. Ostavio sam  lošu naviku koju sam imao koja nije bila u saglasnosti sa islamom. Bio sam kockar i to dobar. Bila je to teška bitka sa samim sobom, ali uz Božiju pomoć pobedio sam tu bitku.

Ako sam ikada sumnjao u svoju zainteresovanost za islam ili da li bih mogao živeti kao musliman, znao sam da je moja zainteresovanost stalna i da sam ja jedan od njih. Možda to izgleda veoma jednostavno, ali opet, uz Božiju pomoć pobedio sam ovu unutrašnju bitku, razmislio sam pažljivo pre nego što sam konačno odlučio da prihvatim islam. Iskreno, tokom 2003. godine i početkom 2004. nisam bio siguran da li ću moći sve ovo. Konačno sam definitivno odlučio. Nisam više onaj mladić sa početka 90-tih.

Zato se danas osećam veoma srećnim što sam musliman. Konačno se osećam srećnim. Još uvek imam mana ali se trudim da ih popravim, verujem da će mi Bog pomoći. Sada, poslušaj šta ću ti reći i ovo smatram svojom dužnosti: Verujem u svome srcu i svedočim rečima da nema istinskog Boga osim Jednog Jedinog Boga – Allaha i da je Muhammed Njegov Poslanik.

Ime: Radko; Nacionalnost: Čeh i bivši ateista.
Prevod: Redžo Muratović; Obrada: www.pozivistine.com