Zaista je Allah dovoljan robu svome
Moju priču po prvi put pišem nekome. Suznih očiju pokušavam je napisati vama, jer vidim da nam je u životu potrebno priča kao što je ova moja. Priča sa nadom i ubjeđenjem u bolje sutra, u bolje dane. Svako misli da je njemu najteže i da za njega izlaza nema. Ima itekako, samo treba biti ubjeđen da zaista Allah sve može. Za moju priču ne zna mnogo insana, nisam onaj tip koji sve što nosi u životu trči da ispriča drugima. U svemu što bi me snašlo u životu već od malih nogu povjeravala sam Allahu. Njemu bi se jadala, to mi je odmaralo dušu.
Možda sam nekada nekom i otkrila moju životnu priču tamo gdje bih osjetila da može da bude pouka, kao što sada vama pišem, kako bi nekom bila pouka i oslonac na Allaha, jer kada se na Njega osloniš, pomoć i rješenja dolaze odakle se ne nadaš. Ne kaže se džabe ako Allah nije s tobom, da se svi skupe, ljudi i džini, ne mogu ti pomoći ako Svevišnji neće. A kada Njega imaš, imaš sve, bilo kakva tegoba da te snađe. To zadovoljstvo i sreću samo On daje. Elhamdulillah. Vidimo ljude kako teturaju u teškoćama, siromaštvu, dugovima, bolestima, i druga razna iskušenja narod vreba, ali za sva ta iskušenja Allah ima rješenje, samo ako nam On bude Onaj od koga prvo pomoć tražimo. A onda ti da šta god zaželiš, sve tvoje potrebe se rešavaju jedna po jedna bolje nego što si i zamislio.
Prije 23 godine i meni se desilo kao i mnogima – razboljela sam se. Legla zdrava, probudila se bolesna. Jednu nogu sam vukla sa sobom, desna se ruka oduzela. Govor mi je bio katastrofa. Hoću da kažem jedno, iz usta izlazi drugo. Mnogo sam bila bolesna, jedva sam kašiku držala u ruci. Urađene su razne ljekarske pretrage i ustanovili su da imam MS, bolest od koje mišići slabe, bolest od koje možeš ostati u kolicima. Kao i puno puta ranije, utočište sam i ovaj put potražila kod Allaha, plakala i molila da ne ostanem sa 21 god. u kolicima. Riješila sam da uradim nešto radi Allaha što će mi pomoći. Sjela sam i razmišljala šta bih ja to mogla da radim i da nastavim da radim dok sam živa. Pa sam Allahovim sebebom došla na ideju da mogu klati jedan kurban ekstra. Tako svake godine kada dođe vakat da se kurban uplati, ja uplatim dva – jedan što sam dužna uplatiti, a drugi kurban je onaj kojim sam se dragom Allahu zavjetovala da ću plaćati sve dok sam živa.
Od tada je prošlo 23 godine. U te 23 godine nikada nisam došla u situaciju da su mi noga ili ruka oduzete. Pričam i hodam, elhamdulilah. Zaista je Allah dovoljan robu svome. Kome god bude utočište i oslonac prvo On, pa sve drugo, naći će svu sreću dunjaluka. Svake godine mi mozak snimaju, provjeravaju fleke, koje dolaze i odlaze iz mozga. Bude tu umora, ali sve je to ništa kako je bilo na početku. Imaš ruke, a od njih nikakve vajde, noge, a s njima ne možeš hodati. Istinu je rekao Gospodar u Kur’anu časnom: “Pozovite me, Ja ću vam se odazvati.” Elhamdulillah, Ja Rahman, Ja Rahim, na svemu.
Ovo je moja priča u kratkim crtama, jer iz iskustva znam da narod ne voli čitati velike tekstove, nažalost. Želim da završim savjetom – ma šta god da nam se događa u životu, gubitak voljene osobe, zdravlja, mnošto dugova, sve ti to Allah može urediti. Na tebi je da vjeruješ, da doviš, da utočište tražiš prvenstveno kod Njega, a onda ćeš polako, kako se godine nižu, vidjeti čuda. Ne možda prvi dan ili godinu, za najljepše stvari trebaju ubjeđenje i nada, a onda se želje same nižu onako kako je Allah zadovoljan. Pokušaj već danas, već večeras, u zadnjoj trećini noći traži ono što ti duša sanja, pa ćeš naći jednog dana sve ono što si sanjao, čekao i nadao se, jer ti znaš da tvome Gospodaru ništa nije teško. On kaže “Budi” i ono biva. Ustraj samo, jer Allah voli izdržljive. Allah vas zavolio, ne gubite nadu nikada u Onoga koji sve može.
Sestra M. D.
__________________
__________________
Pošaljite nam i vi vašu priču/prilog na adresu: Prilozi_posjetitelja@mail.com / ili putem naše FB stranice
Ukoliko pronađete gramatičku grešku, OZNAČITE TEKST i prijavite tako što ćete pritisnuti Ctrl+Enter kada je tekst označen.
