Zaljubljena džinica (džin ronilac)

Došao je neki čovjek i rekao: U mom ocu je džin. Rekao sam: Kako znaš? Rekao je: Svaki put kada počne hutba on se onesvijesti i tako ostane do kraja hutbe. Često se onesvijesti u namazu. Svakog ponedjeljka zaključa se u sobu i spava sam u tamnoj sobi, nikoga ne pušta čak ni suprugu. Otišao sam kod njega sa trojicom prijatelja.

Zatekli smo oboljelog potpuno svjesnog, sjedio je. Imao je, otprilike, četrdeset i pet godina. Pitao sam: Kako ti je ime?

Rekao je: Mahmud.

Rekao sam: Šta te boli?

Rekao je: Osjećam da u sebi imam džinicu.

Rekao sam: Želiš li je istjerati?

Rekao je: Da, veoma me namučila, umalo me od žene rastavila.

Rekao sam: Idi abdesti se. I mi smo se abdestili. Nakon toga, rekao sam jednom od prijatelja da uči rukju, prije kraja rukje tijelo se zatreslo i znao sam da je džin došao.

Rekao sam: Bismillah, ko si ti?

Začuli smo drugi glas iz njega: Ja sam džinica.

Rekao sam: Kako ti je ime?

Rekla je: Steforija ili nešto slično, zaboravio sam.

Rekao sam: Koje si vjere? Šutila je.

Rekao sam: Jesi li muslimanka?

Rekla je: Nisam.

Rekao sam: Kršćanka?

Rekla je: Nisam.

Rekao sam: Nevjernica?

Rekla je: Da, ne poznajem vjere.

Rekao sam: Gdje živiš?

Rekla je: Živim u Crvenom moru, pripadam džinima koji žive u vodi.

Rekao sam: Zašto si ušla u Mahmuda?

Rekla je: Da mu se osvetim.

Rekao sam: Šta je skrivio?

Rekla je: Naš rođak bio je u jednom čovjeku, Mahmud je učio rukju, jako ga izudarao i uznemirio. Mahmud je neznalica, ne zna kako se zaštiti od nas džina. Jedne tamne noći presrela sam ga u pustoj ulici i ušla u njega.

Rekao sam: Koliko dugo si s njim?

Rekla je: Dvadesetak godina.

Rekao sam: Predložit ću ti nešto, možeš prihvatiti ili odbiti, imaš pravo izbora.

Rekla je: Reci!

Predložio sam da prihvati islam.

Rekla je: Pusti me da razmislim.

Rekao sam: Koliko?

Rekla je: Tri dana.

Rekao sam: Ne, možeš dobiti najviše deset minuta.

Nakon deset minuta je rekla: Uredu, preći ću na islam ali pod uslovom da ostanem u Mahmudu.

Rekao sam: To je drugo pitanje. Ti prihvataš islam da bi se spasila Džehennema i ušla u Džennet.

Rekla je: Dobro, preći ću na islam.

Rekao sam: Izgovori šehadet.

Izgovorila je šehadet, objavila pokajanje i uzela novo ime Ummu Ibrahim.

Rekao sam: Moraš prestati s nasiljem ako želiš da tvoje pokajanje bude potpuno.

Rekla je: Kakvo nasilje?!

Rekao sam: Tvoj boravak u tijelu tog čovjeka je nasilje. Moraš izaći iz njega.

Rekla je: Neću izaći iz dva razloga, prvi je što ga veoma volim i s njim budem jednu noć sedmično, ponedjeljkom, ostale noći dajem njegovoj ženi.

Rekao sam: Da li se prikažeš u liku žene?

Rekla je: Ne.

Rekao sam: Kako onda imate odnos?

Rekla je: On me u snu vidi kao lijepu ženu i ujutro vidi da je polucirao, a ja uživam potpuno u odnosu.

Rekao sam: U redu, to je prvi razlog, koji je drugi?

Rekla je: Bila sam udata za džinskog kralja koji je vladao Crvenim morem, on je umro a ja sam ostala. Vlast je prešla na moju djecu. Oni su nevjernici i ako saznaju da sam prešla na islam ubit će me. To je drugi razlog.

Rekao sam: Prvi razlog je neosnovan, jer on tebe ne voli i ne želi te oženiti. Rekao mi je malo prije da te želi istjerati. Što se tiče tvoje djece možeš se skloniti i pobjeći od njih bilo gdje u Atlantskom, Tihom ili nekom drugom okeanu i živjeti obožavajući Allaha.

Rekla je: Dobro, izaći ću. Daj mi tri minute!

Nakon toga čovjek se osvijestio i sjedio s nama. Moji prijatelji su rekli: Hajdemo, već je izašla.

Rekao sam: Ne, kao da je vidim u njegovim očima. Stavio sam ruku na njegovo koljeno i plećku i uvjerio se da nije izašla i da nas je pokušala prevariti. Zamolio sam jednog od prijatelja da uči rukju ponovo. Nije ni završio, a ona ponovo progovori.

Rekao sam: Tako ti Ummu Ibrahim, želiš nas prevariti?!

Rekla je: Vjeruj mi, ne želim izaći. Živim s njim dvadeset godina i veoma ga volim.

Rekao sam: Dobro, prelazimo sa lijepih riječi i popuštanja na štap, udarce i spaljivanje! Ako nećeš izaći zamolit ću Allaha za pomoć i učit ću Kur’an koji će te spaliti ili ću te tući?

Rekla je: Nemoj, izaći ću.

Oko dvije minute žalosnim glasom je vikala: Mahmude, Mahmude!, potom je izašla.

Zahvala pripada samo Allahu, azze ve dželle, On jedini upućuje na pravi put.

Iz knjige: “Zaštita od džina i šejtana u svjetlu kur’ana i sunneta” – autor: Vehib Abdusselam Bali