Život mi prođe, a kod Kabe ne odeh

„Znaš onaj osjećaj….?“ upita Salko Irfana. „Koji osjećaj?“ „Kada osjećaš strah od povratka u džehl, kada osjećaš da si se nekako predao dunjaluku?!“ sjetno izgovori Salko. „Molim?!“ uzviknu Irfan. „O čemu čovječe pričaš, pa ja sam musliman!“ „Ne shvataš me! Nisam rekao da nisi musliman, nego te pitam, da li strahuješ ponekad da se gubiš, da malo po malo se vraćaš starim običajima, da se dunjaluk polako ali sigurno uvukao u tvoje srce?!“ odgovori mu zabrinuto Salko…(zbunjen i zamišljen pogled)

„Čekaj?! Pa zar ti nemaš taj osjećaj?“ upita Salko Irfana već pomalo zabrinuto. „Ma kakav osjećaj, pusti me da živim! Obavljam namaz, postim, dajem zekjat i vitre, radim pošteno, ne uzimam kamatu, odem u kino, odem na more, svojim parama, sa ženom prošetam gradom, dijete mi ide na trening. Nikoga ne diram, nikoga ne lažem ne varam! Šta me bolan vrijeđaš?!“ Irfan je ljutito govorio. „ Ama ne vrijeđam te, nego onako, prijateljski naglas razmišljam. Vidim kupio si novo auto, išao si evo već petu godinu zaredom na more, a i ja sam podigao drugi sprat kuće, krov stavio, fasadu nabacio, hoću i ja da idem na more iduće godine. Pa me nešto strah neki savlada, da se brate moj nismo mi malo zabavili dunjalukom?

Da se nismo udaljili malo od Allahovog puta? Možda bi nam bolje bilo da smo za hadž štedili?“ Salko je nastavio sve više zabrinut. „Biće vremena, otići ćemo na hadž kad dođe vrijeme za to, kad budemo malo zreliji, neka nas, Allah voli da se na Njegovom robu vide blagodati Njegovog davanja! Šta se sekiraš živ bio?“ Irfan je govorio. „Dobro brate, ali šta ćemo ako ne dočekamo to, šta ćemo ako nas smrt presretne prije nego što to uradimo?“ reče mu Salko. „Allah zna naš nijjet,…“ Irfan odgovori. „Pa eto pet godina ideš na more mogao si za te pare otići barem jednom na hadž da si ih sa strane ostavljao i štedio. A mogao sam i ja, ako ćemo iskreno, da se nisam s ovom kućom zabavio.

Ne znam brate, sve mi se čini, da smo mi naivni i da nas je dunjaluk obmanuo. Nećemo mi ovo ništa u kabur ponijeti, samo ćemo se kajati, eto toga se bojim!“ Salko je bivao sve tužniji. „Eh moj Salko, pusti ti te priče kraju, mora se živjeti, nije život da se na postekiji provede.“ Irfan kao da ga je tješio.

„Eh moj Irfane, ti sad pričaš isto kao moj dedo, pa na samrti dedo zažali, džaba ljetina, i kombajni, i silna stoka i imetak, njive i kuće, žena, djeca, unučadi. Kada je umirao na izdahu je rekao:“Allahu moj, ja ti nikad u zijaret ne dođe, kraj Kabe moja noga ne prođe, osta pusta želja i kajanje, ali vremena više nema, ostadoh ti dužan Svemogući Bože,…kajem ti se o Allahu što se okrenuh dunjaluku a ne Tebi, što sebi ne učinih najpreče od dijela…..djeco moja, ne budite dunjalučari, nemojte da vas prolazno prevari, vazda neka vam je na umu ono što dolazi, a to je vječnost, pripremite za sebe kod Allaha samo ono što će vrijediti.“ I ode moj dedo Sabit.

Tako ti je Irfane, a mi možemo pričati šta hoćemo. Nećemo mi imati koristi ni od čega tamo kad se ode. Ostaće nam samo rijeka suza nepresušna, i mi ćemo biti gubitnici. Odoh ja sad Irfane moj, nisam ti više za muhabeta, sjadila mi se ova moja muka, jer sam svjestan da gubim, i pitam se je li mi ostalo još vremena da se pridignem.“ Salko reče i krenu da ode.

„Salko,…dobri moj Salko, grč mi je neki u grlu, svašta bih ti rekao ahbabu moj, ali ne mogu, odoh i ja malo da se o sebi zabavim, odoh prošetati malo po ovoj gore livadi, da sjednem i promislim šta si mi rekao. Salko, Allah zna da si mi ahbab bio i ostao, niko mi nikad ovako rekao nije, tako mi Allaha Salkane moj, zabrinuo sam se,…“ reče mu Irfan, i ode niz put. I tako ahbaba dva, svaki sa rukama na leđima, pognute glave, zamišljeno ode svaki u svom pravcu, razmišljajući gdje su i kako su proveli živote, i šta će i kako će činiti za ubuduće.

Za N-um: Selma Čaušević